Прочитај ми чланак
Проверени пут којим је до сада ишао – да задовољи странце, а да народ држи мобилисан надом – Вучићу су однеле поплаве.
1.
Вода се повлачи, ванредна ситуација је укинута, роба из хуманитарне помоћи појавила се на пијацама, што ће рећи да се време страха и солидарности приводи крају. Срби Бога умеју да псују, али не умеју да се на њега љуте, и зато ће, како им вода која се повлачи буде откривала дубину рушевина, тражити кривца на земљи.
Истина, у судару, како се каже, хиљадугодишње поплаве и четвртстолетног континуираног пропадања земље Србија није имала никакве шансе. (Не дао нам Бог да нам на сличан начин неки земљотрес провери колико смо квалитетно градили у последњих 25 година.) Наравно, непосредне кривце увек је могуће наћи: лако је установити да је неко потценио опасност, да је неко закаснио са обавештавањем народа, неко је негде дошао прекасно, али, да је било могуће да све то буде на свом месту, не би Србија ни спадала у ред систематски разваљених земаља.
2.
Е сад, ово су дани између: страх је прошао, бес још није наступио. Пострадали су још увек на адреналину и од нетом преживелог и од пажње из света, медија и своје околине. Бес ће наступити кад се рефлектори погасе, кад остану са собом и схвате да ће своје куће морати да подижу сами, да им поља и штале неће повратити нико сем њих и да иду усусрет једној гладној јесени. Биће то толико велика драма и велика рана да се неће затворити ни скалпом неког председника општине, ни шефа кризног штаба, ни градоначелника.
Хоћу да кажем – ово је Вучићева партија. У њој ће се водити борба за „истину“ о трагедији између њега и његових опонената. Иако у њој неће мањкати разних медијских и пиаровских техника, иако ће и то бити борба за утиске, она ће, за промену, овај пут почивати на нечем другом, нечем мање виртуелном. У тој партији Вучић ће, наравно, моћи савршено уверљиво да објасни како су он и његови људи потпуно невини за све што се догодило, и то му неће бити тешко. Проблем је што то неће бити довољно.
3.
Ако нађе паре за обнову живота, ако том свету успе да утера кров на кућу и фрижидер у кућу пре врућина и ако им обезбеди шпорет пре јесени, биће то свакако подвиг, али ни то неће бити довољно. Шта год да добију они који су се протеклих дана идентификовали са позицијом жртве, биће им мало, увек ће више гледати на оне који су добили више, а не на оне са мање. То није ништа ружно, то је једноставно живот једног света који већ четврт столећа преживљава изван уобичајене социјалне схеме: преживљава упркос свему.
Зато ће Вучићу, поред пара, бити неопходно да до последњег грађанина, и пострадалог и поштеђеног, спусти идеју обнове земље, а то је већ врло озбиљна ствар, идеолошка чак, која по ширини и комплексности превазилази чак и набављање неопходног новца. Без само једне од те две ствари Вучић ће бити политички лидер у једном посткатастрофичном добу, а то ће рећи нека врста педра, који ће можда моћи да одлаже свој висећи расплет, али не и да га спречи.
4.
Рекао бих да је и сам Вучић тога веома свестан. Да није, не би му се у среду после састанка са Сумом Чакрабартијем из EBRD омакло да жестоко опонира сопственом економском програму из премијерског експозеа, којим је онолико усрећио ММФ и амбасадоре. Вучић је том приликом дао предност привредном расту у односу на штедњу, чак рекавши да ће остати на постојећим мерама фискалне политике и да неће смањивати плате и пензије.
Наравно, он зна да без привредног раста од данас за нас невероватних 6-7 одсто нема никакве шансе у обнови јер, зна и то, колико год да им се захваљује, Брисел му неће обнављати земљу. Политиком крваве штедње без озбиљног плана раста не би могао да обнови ни много уређенију земљу од Србије, а о Србији после поплаве да и не говоримо. То ће рећи да, ако ће да штеди, ништа неће да сагради, ни најмањи мостић на Колубари, и ето ти свег оног света из поплава да му каже како му је лично послао онај потоп. Ако ће да гради, мораће да троши, ако ће да троши, мораће да се додатно задужује. Е сад, ако ће да троши толико да би правио озбиљан привредни раст, требају му и озбиљне паре, много озбиљније и од оних које би добио продајом Телекома. А где тих пара има? Ето Вучићу проблема.
5.
Зато није прошао ни дан а већ га је нагазио један од упечатљивијих овдашњих примерака компрадорског економског новинарства Миша Бркић, који је рекао да Вучић уствари избегава реформе и да треба сређивати поплављене крајеве, али да би они требало да сачекају да се најпре реши сређивање државних финансија. Бркићева брза реакција могла је само да наслути колико је неке амбасадоре наљутила Вучићева најава.
Наравно, нико овде не тврди како ће Вучић сад да крене антиММФ курсом, уосталом није тек тако у своју владу увео Кори Удовички, Вујовића и Крстића да би их натерао да троше и граде мостове нити су тек тако безмало сви српски медији контролори власти за рачун западних амбасада.
Овде се ради о нечем другом. О томе да је поплава толико приближила Вучићеве обале – ону на којој су увек будни странци и ону на којој је народ, прилично пробуђен после несреће која му се догодила – да он више нема простора за балансирање задовољавајући и једне и друге. Неко ће ту морати да буде веома разочаран, а ради се о томе да је визура народа сад мало измењена јер не можете некога ко нема кров над главом или не може на посао јер нема моста преко реке убедити преко медија да има и крова и моста, још мање да нисте имали времена јер сте хапсили Мишковића.
6.
Проверени пут којим је до сада ишао – да задовољи странце, а да народ држи мобилисан надом – Вучићу су однеле поплаве. Да је тога свестан, сведочи на свој начин изјава о привредном расту. Наравно, странци још увек имају начина да Вучића зауздају, мада је увек проблем са тим типовима којима се дозволи да на изборима узму превише јер, ако не реагују на мошу, њихово зауздавање може да буде и дуго и скупо. Тек, поплаве су учиниле нешто веома важно: кад смо пружили руке једни другима, почели смо и да међу собом разговоарамо о животу, схватајући тада да наши животи не личе на оне на телевизији. Та енергија, какве није било пре две недеље, захтеваће своју артикулацију.
Да је артикулише може Вучић, овако или онако. Ако ће је артикулисати за себе, потражиће велике паре тамо где може да их нађе, и покушати да тај народни хук обликује у неку врсту унутрашњег консензуса о државној и националној обнови, а онда и идеологије. Проблем је само један: да би то могао, морао би да има и националну политику, а то се, осим народу, не би допало никоме од оних који могу да му науде. Ако не то, артикулисаће народ против себе, а тај народ, који је у поплавама почео међу собом да разговара, можда и није онај безопасни од пре.
7.
Наравно, постоји и трећи пут – да настави по старом и да дисфункционалност тог пута покуша да сакрије неком врсток ванредног стања, у које му неће бити тешко да склизне после поплаве. Можда би тиме понеки од расплета успео да одложи, али био би први који би успео да после неког времена против себе уједини најнепомирљивије у Србији – народ и странце. Наравно, против себе.
(Стандард)
