Прочитај ми чланак
Технологија владања људима, народима и царствима забавом и хлебом је вековима уназад позната, употребљавана и злоупотребљавана.
Та позната фраза из античког доба хлеба и игара која се односила на владање великим масама у великим империјама, кроз историју света добија још један додатак, а то је рат. Хлеба и игара и рата.
Мали људи, обични људи, не желе да ратују, никада нису ни желели а ни волели, осим ако нису били угњетавани. Уз довољно хлеба и игара, са мало слободе и без терора, сасвим је довољан оквир и друштвени модел да мали људи живе мирно и безбрижно и не размишљају о рату. Мали људи, ако нису изазвани, махом нису покретали ратове, нити су их тражили. Ратове су стварали само велики и екстремни људи. Кад кажем велики, мислим на оне лидере који су каналисали народно незадовољство и водили ослободилачке ратове, а када кажем екстремни људи, мислим на све оне који су водили идеолошке револуције, колонијалне ратове и освајачке походе.
У екстремне људе можете сврстати на пример Александра Македонског, Хитлера или Наполеона Бонапарту. Који нормалан и мали човек би жудео да освоји Индију, пар хиљада километара од његовог дома, или пак хладну и удаљену Русију, ако нема у глави неку девијацију. А ми славимо те луде војсководје и дивимо им се на маси злодела и умрлих због тих њихових похода и војничких победа.
То је проблем људске свести, посебно елите која такву свест подгрева. Зашто они величају у својим делима, књигама, емисијама и филмовима масовне злочинце? Зашто је Александар Македонски, луди македонац, хомосексуалац и незајажљиви и похлепни колонијалиста икоме нормалном узор, чему он може да нас инспирише? Освајању, убијању, пљачки? Ко пласира такве идеје да је то људима потребно?
Или пак поремећени Наполеон, искомплексирана особа и уништитељ милиона живота, који је у слепој пожуди и похлепи похарао Европу и нанео небројено зла. И ми сада треба да га величамо што је био генијални војни стратег? Али он је био стратег зла, као и Хитлер, он није бранио своју земљу као Кнез Лазар или Војвода Мишић, он је освајао и поробљавао друге народе.
Али зашто мали човек дозвољава да га екстремни лидери воде у рат?
Слава, победа, доминација, моћ, величина, како лепо звучи, како је лепо поистоветити се са победницима. Још када нам се то нуди као игра, почев од крвавих игара са гладијаториима у римском Колосеуму, па све до крвавих виртуелних игара за децу, до модерних крвавих ратова које ТВ и медији преносе. Само су они који који кроз велике битке масовно униште противника у пуно крви истински и велики победници за масу занесеног света. А то су управо они, који су након хлеба и игара, својим људима дали рат као нову забаву, повели их у страдања и зло. Похлепа и славољубивост која је лично њих водила није водила рачуна о малим људима и њиховим стварним жељама, него о циљевима елите једне империје, која дубоко заштићена вуче конце наших живота.
И тако вековима, нека аристократија, неки саветници, капиталисти и верске водје, покрећу ратове и крвопролића, мењајући мапу света. А то успевају да ураде јер су нас навукли на хлеба и игара, на баналан и слеп живот који води самодеструкцији малог човека. Да мали човек не прихвата игру великих људи елита, не би било ни ратова. Да мали човек није опседнут забавом већ посвећен духовности, разумео би и одупро би се. Али мали човек се лако заводи и са њим се лако манипулише. Мали човек је слабе свести јер је нечисте савести.
Истински хришћани су од првих дана свог постојања то разумели и склањали се од модела хлеба и игара, јер су знали да после следи „и рата“. Они су за свој живот изабрали молитву „Оче наш“ и хлеб насушни испуњен Духом. Знали су они да империје не мирују, јер империје не води Свети Дух, него она друга сила, кнез таме који жели да влада људима и уништава им душе. Једино је Византија била царство које је имало благослов са неба и које је у миру трајало вековима и које није водило освајачке ратове у правом смислу те речи. Занимљиво је на пример, да није Византијцима пало на памет да воде крсташке ратове, иако је Јерусалим и за њих био Свети град, него су то радили западни цареви и папе. Јер на западу је и настала крилатица „хлеба и игара“, па мало рата, док је Византија била простор где је владала синтагма „хлеб наш насушни“ – хлеба и Духа.
Нестанком Византије, нестала је та духовна вертикала измедју државе и Неба, измедју царева као Божијих представника на земљи који чувају и одржавају државу са Божијим благословом и самог Господа. Чак ни Русија, која је у православном смислу сукцесор и заштитник православне вере, није имала тај Богоугодан обичан живот као што је то имала Византија, додуше без романтичних прича да је Византија била беспрекорна и идилична хришћанска држава. Да је била тако добра, не би нестала са лица земље.
Медјутим, оно што је нестанком Византије изгубљено, то је да је нестала та духовна вертикала, јер су људи већином изгубили свакодневни духовни живот, од „хлеба насушног“ су се преорјентисали на пагански стил живота „хлеба и игара“. Цена губитка те милости је и појава рата, где рат долази као казна Божија за недела и неморал који људи скупљају у себи. Па када све крене ка крајњем дну, Господ из велике своје милости, отпусти своје заштите, и препусти нас екстремним силама и људима који нас воде у рат. А тих екстремних сила има много у етру мада стварно екстремних људи нема много, али су ти малобројни у стању да направе велике проблеме из којих се мали људи не могу извући. Када екстремни људи почињу да сеју страх, панику, да лају и прете, да пуцају и убијају, а мали људи и држава да ћуте, све иде ка свом коначном исходу, неизбежном рату.
Људи који нису дубоко у вери, него онако површно просудјују веру, наивно мисле да нас Бог кажњава ратом, да је рат по Његовој вољи, да Он то намерно ради. Ништа погрешније од таквог мишљења. Господ је Човекољубац, он воли човека, али када више не може да гледа бестидности и неморал у који је човек својом слободном вољом упао и у који је потонуо, Он једноставно окрене лице од нас, више нас не слуша и не штити од уплива Кнеза таме и његових слугу. А сатана обожава крв, смрт, зло и злодела, он страсно људе хушка на злодела и злочине, јер му то причињава највећу радост. Зато тако енергично почиње да мотивише људе који живе за „хлеба и игара“ да се прихвате рата, јер не призивају „хлеб наш насушни“, представљајући им рат као мушку мачо игру у којој ће они бити победници.
И многи тако наивно удјоше у рат као у игру. Тек у ужасу и великом страдању рата, многи од нас се сете да Бог постоји и да је много важнији „хлеба наш насушни и Свети Дух“ који нас чува од зла у себи и од зла у другима, него слепо једење и забављање уз навијање да најжешћи борац победи.
Када сукоб почне, за многе тада буде касно, губећи живот и душа им оде у адске пределе, док се неко и пробуди у рату, кад није мислио о томе у миру. Јер, хлеба и игара нису духовни живот, већ слепо паганско поводјење за злим поднебеским силама и манипулација нечастивог.
Призивајмо хлеб наш насушни свакодневно и даће нам Човекољубац мир на земљи.
