(Димитрије Војнов)

Живимо у епохи у којој издајници постају хероји, делом зато што се мењају односи према суверенитету и националним интересима.

Прошле године, у складу са политиком нове десне Владе у Јужној Кореји, тамошња кинематографија критикована је због неколико филмова који су приказивали севернокорејске агенте као хероје, чак су их у појединим насловима играле највеће младе звезде. Наравно, однос између Јужне и Северне Кореје је врло специфичан због тога што је наратив о „уједињењу“ врло присутан. Самим тим, јужнокорејски филмови увек праве диференцијацију између севернокорејских јунака, који су жртве, и других, који су злочинци. Штавише, та подела уме да буде још суптилнија – наиме, у јужнокорејском филму могуће је срести лик „северњака идеалисте“ насупрот његовом антиоподу „северњаку опортунисти“ иако се „идеализам“ везује за специфичну локалну форму стаљинизма. Отуд, поставља се питање зашто је ових неколико филмова изазвало реакцију режимске јавности?

Основни разлог је то што су у овим филмовима инфилтрирани „часни“ агенти севернокорејске тајне службе у интеракцији са јужнокорејским грађанима показали неисквареност и осећај части и солидарности својствен комунизму, који су они у капитализму изгубили.

Сличну поставку има и изванредна телевизијска серија Американци. По моделу Сопраноса, ова серија говори о људима који, упркос свом суровом и нелегалном послу, и даље не могу да побегну од породичних проблема са којима се свако може идентификовати колико год „обичан“ живот водио. У овој причи о пару совјетских тајних агената који су током шездесетих инфилтрирани у Америку да дејствују под кринком „обичних грађана из средње класе“ настањених у предграђу акценат је на шпијунским интригама и трилерским ситуацијама, али, како серија одмиче, тако се све више профилише и њихово све жешће социјалистичко гађење над америчким конзумеризмом и верским фундаментализмом.

ФИЛМ О КУКЛИНСКОМ

Дакле, Американци попут прошлогодишњих јужнокорејских филмова користе ликове „издајника“, „петоколонаша“ и „убачених елемената“ како би преиспитали контрадикције друштва у коме настају. Наравно, има и обрнутих примера, попут награђене серије Домовина, које исту ту тему користе за продубљивање јаза међу културама, загревање политичке атмосфере и реафирмацију етничких предрасуда. Но несумњиво је присутан талас преиспитивања властитих вредности из визуре „непријатеља“.

У исто време, из Пољске долази филм о Ришарду Куклинском, на Западу дистрибуиран под насловом Џек Стронг, што је било шифровано име овог издајника у америчкој служби. Случај Ришарда Куклинског је својеврсна претеча Едварда Сноудена ако је веровати редитељу филма Владиславу Пасиковском – он је наиме препознао офанзивне планове Варшавског пакта под вођством маршала Куликова, јастреба у совјетским редовима, и предао их Западу. А потом се ангажовао и у вези са побуном Солидарности.

Међутим, сам случај Куклинског је далеко сложенији од онога што је Пасиковски показао јер се определио да прикаже овог издајника као хероја Хладног рата. Поређење са Бондом би било нетачно и непрецизно, ипак је реч о филму надахнутом истинитим догађајима, али је Пасиковски учинио доста да Куклинског прикаже као вештог „хладног ратника“, свакако плићег од Ле Кареових креација, чиме ствара редак пример филма у коме једна држава представља човека који ју је издао као хероја.

Кад у контексту филма кажем „држава“, онда пре свега мислим на општу „етатистичку“ атмосферу коју ствара Пасиковски, наступајући из позиције редитеља који формулише „званични наратив“ и сагледава случај из „државотворног угла“. Уосталом, филм је помогла и пољска држава кроз свој филмски центар.

Ексцеси сличног типа су се понекад игром случаја дешавали за време Хладног рата, али у неким крајње маргиналним случајевима. Рецимо, Чехословаци су током шездесетих продали западним дистрибутерима један свој филм у коме се варшавски безбедњаци баве убаченом западном агентуром, да би кроз релативно мале монтажне интервенције, тај филм био експлоатисан на Западу као прича о убацивању њихових агената на Исток. У случају тог филма Јиндриха Полака очигледно је да структура није била довољно чврста у погледу дефинисања главних јунака, превише се бавио „негативцима са Запада“ а премало чешким агентима и лако је било претворити главног негативца у хероја кроз мале интервенције у монтажи и нахсинхронизацији.

КОЛОНИЗОВАНЕ КУЛТУРЕ

Олако бисмо могли објаснити апсурд око Куклинског тиме што је пољска политичка парадигма до те мере измењена да је неко ко је пре тридесет година осуђен на смрт сада третиран као херој.

Међутим, није баш тако. Наиме, ни Лех Валенса није желео да помилује Куклинског, само му је смањена казна, а његова пуна рехабилитација је учињена тек када је постала услов за пријем Пољске у НАТО. У периоду највеће антикомунистичке хистерије, после пада Берлинског зида, више Пољака је сматрало Куклинског издајником него патриотом.

Један од главних наводних мотива издаје Ришарда Куклинског била је доминација Варшавског пакта над Пољског, њеном армијом и суверенитетом. На крају је Куклински завршио као монета за поткусуривање приликом пријема Пољске у други војни савез, а Збигњев Бжежински га је прогласио „првим пољским официром у НАТО“.

Та драмска иронија да је једног официра мотивисала субмисивност властите државе супранационалном војном савезу да је изда како би она на крају завршила у другој алијанси сличних амбиција и односа према суверенитету, измиче Пасиковском. Зато је његов Џек Стронг инфериорано рад у односу на Американце или нове јужнокорејске филмове и биће упамћен као редак пример дела националне кинематографије у коме се глорификује издајник.

Упркос отпору пољске левице, истраживања јавног мњења показују да се мишљење грађана полако окреће у корист Куклинског, па је вероватно и овај филм део ширег пројекта сензбилизације грађанства.

Речју, последњих неколико година живимо у епохи у којој издајници постају хероји, једним великим делом зато што се мењају односи према суверенитету и националним интересима. Међутим, док је у софистициранијим популарним културама они јављају као „мањина“ кроз чију се призму сагледавају друштвене контрадикције, у „колонизованим културама“ Источне Европе, које у том домену још увек једва добацују до нивоа западног бофла, они постају хероји како би се озваничили нови политички хоризонти.

Ситуација на терену је још сложенија са личностима као што Челзи Менинг и Едвард Сноуден који су успели да истовремено буду и издајници и патриоте. Међутим, пошто су обојица имали везе са једином суперсилом, и њихова судбина и статус имају шире глобалне импликације, па самим тим доброчинство издаје претеже над њеном кривицом. Куклински је, упркос свим контроверзама, имао потенцијала да буде продубљен као лик до тих димензија али се Пасиковски држао једноставних хладноратовских одговора.

Јужнокорејски пример, међутим, показује да и у наизглед најједноставнијој ситуацији, када се на супротним странама нађу једна од најзатворенијих и најскромнијих држава и једна од најразвијенијих и технолошки најнапреднијих, једноставног одговора нема и да је у савременом свету све теже препознати правог хероја.

Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским

(Стари кадар)

Ознаке: Димитрије Војнов, државни непријатељ, савремени херој, филм