Ако је веровати народном предању краљ Драгутин Немањић (1282-1316) је као ктитор наредио да се манастир Ћелије код Ваљева изгради на скровитом месту, далеко од злонамерника и рушитеља у кањону реке Градац, недалеко од монашких испосница, келија или ћелија исклесаних у пећинама.

До ове светиње некад се стизало пешице или на коњима, кроз стеновите и шумовите пределе, а сад уским, стрмим и помало опасним асфалтним путем на крају кога изненада на пропланку бљесну зидови, манастирска црква и конаци.

И овај, као и остали српски манастири и богомоље, био је центар духовности српског народа под дугим и тешким турским ропством, па су га завојевачи често рушили и палили, али је он убрзо васкрсавао на истом месту још лепши, светлији и светији.

На улазу у цркву посвећену Светом арханђелу Михаилу налази се гроб са надгробним спомеником војводи Илији Бирчанину. Када су турске дахије на ваљевском мосту 1804. године организовале сечу кнезова и посекле кнеза Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, војводино тело је узео његов момак, а касније јунак Првог српског устанка Милош Кедић и сахранио га у порти манастира Ћелије.

Храм је поново спаљен 1810. године, а цркву су обновили грађани Ваљева, пореклом Јермени, када је направљено и оштро кубе у јерменском стилу. Пуних девет година у манастиру Ћелије била је Карађорђева војна болница, а у ослобођеној Србији у њему је била основна школа интендантског типа.

У прекрасно уређеној порти монахиње раде свакодневне послове. Има их и на њиви изван манастирске ограде, на монашком гробљу поред мале капеле од сиге прошаране тракама црвеног камена. Сестринством од 25 монахиња годинама руководи мудра игуманија Гликерија Јањић.

Са друге стране цркве је гроб архимандрита и духовника, богослова и филозофа Јустина Поповића. Горостасне фигуре интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи „Преподобни Јустин Нови Ћелијски“, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. „Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио“, записано је у књизи. „Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.“ „Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу“, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

(Вести)

Ознаке: краљ Драгутин, манастир Ћелије, Свети Јустин Поповић