Као мали, 1999. научио сам да ценим ствари и да ништа не узимам “здраво за готово”.

Новак Ђоковић одувек је желео да буде тениски шампион!

Победником су га обликовали таленат, рад и упорност, док је катактер и чврстину добио кроз гене и све што је проживео у Србији.

Кључну улогу да дечачку љубав претвори у пасију и животно опредељење имала је Јелена Генчић, која је открила и петогодишњу Монику Селеш. Четрнаест година и стотине деце је прошло кроз њен тениски камп, пре него што су њене очи поново приметиле неког изванредног.

– Када је мали Новак дошао, било ми је довољно само недељу дана са њим па да будем сигурна да је талентован – рекла је једном приликом Генчићева.

– Петог дана сам га пред родитељима питала: “Новаче, да ли желиш да проведеш наредних седам, осам година тренирајући веома напорно сваког дана понекад са осмехом, а понекад са сузама?”

Рекао је: “Да, желим да будем велики”. Имао је само шест година, али је имао очи, срце и душу шампиона. Била сам уверена да ће успети.Увек је био веома емотиван…

НАТО агресија на СРЈ је оставила велики траг на Новаку. Није било лако концентрисати се на тенис, док авиони парају небо и гађају град.

– Славио сам рођендан у Партизану. Било је око поднева, а родитељи су ми певали “срећан рођендан”, када је почело бомбардовање. Сирене су одједном почеле да се простиру целим градом, а авиони су се чули на небу. Али, цела та ситуација ме је учинила бољим човеком, јер сам научио да ценим ствари и да ништа не узимам “здраво за готово”. Заклео сам се да ћу показати свету да су Срби добри људи.

(ЕПК / Новости)

Ознаке: Новак Ђоковић, тенис