Прочитај ми чланак
(Небојша Малић)
Недавно је у Босни и Херцеговини обележена стогодишњица атентата у Сарајеву. Судбоносне хице Гаврила Принципа, 28. јуна 1914, хапсбуршка монархија је искористила као повод за дуго прижељкивани рат против Србије. Ратни пожар је потом захватио целу Европу, а онда и свет.
Многи историчари на Западу данас упиру прстом у Србе као главне виновнике. На Принципа гледају као на „терористу“ и узимајући слику о Србима створену медијском сатанизацијом током протекле две деценије као полазиште, закључке о „великосрпској претњи“ Хапсбурзима сматрају потврђеном чињеницом, а не производом злонамерне бечке пропаганде. На то се онда надовезује теза да велики део одговорности у ствари сноси Русија, јер је подршком Србији учинила да аустријска „казнена експедиција“ прерасте у шири сукоб.
Тако Хедер Џоунс (Heather Jones) са Лондонске економске школе тврди да је руска мобилизација „препала Немачку, која је превентивно објавила рат Русији,“ док предавач на цариградском Универзитету Коч, Шон Мекмикин (Sean McMeekin), иде још даље:
„Без терористичке завере из Београда, Немци и Аустријанци не би били доведени пред овај грозни избор. Цивилно руководство у Берлину и Бечу покушало је да ограничи сукоб на Балкан. Одлуком Русије да аустро-српски сукоб претвори у европски – после сопственог ‘бланко чека’ из Париза – рат је постао европски, а уласком Британије, светски. Мобилизацију је прва спровела Русија, а не Немачка.“[1]
Овакве интерпретације опстају упркос обиљу доказа да су Берлин и Беч итекако претпостављали да ће Русија да зарати у заштиту Србије – с тим да је Аустро-Угарска очекивала да је Немци штите од Руса док траје операција уништавања Србије, док су Немци очекивали да их Аустро-Угари штите од Руса док траје напад на Француску. [2]
Пред царом Николајем II тог јула 1914. стајао је тежак избор. Само десет година раније, Русија је претрпела катастрофалан пораз у рату са Јапаном, изгубивши скоро целу морнарицу и зону утицаја на далеком Истоку. Револуција 1905. је уздрмала стубове државе и друштва. Реформе које је спровео премијер Столипин пресечене су његовим убиством 1911. Иако се Русија убрзано развијала и опорављала, није ни издалека била спремна за општи рат. Зашто је онда Николај II стао у заштиту Србије?
Зато што другачије није могао, чак и да је хтео.
Русија је подржавала Србе од самог почетка њихове борбе за ослобођење 1804. Истина, 1878 је та подршка преусмерена на Бугаре, али је руски утицај у Бугарској умногоме неутралисан постављањем немачке династије на власт у Софији. Бугари су се показали вероломни 1913, када су погазили споразум о савезништву чији је арбитар био управо руски цар, и мучки напали Србију на наговор Аустрије.
Октобра 1908, користећи руску слабост после рата са Јапаном, Аустро-Угарска је анектирала Босну и Херцеговину, турске покрајине које је 30 година раније окупирала ради „завођења реда“ по мандату добијеном на Берлинском конгресу. Када се Србија покушала да се успротиви анексији – пошто су у Босни и Херцеговини већину становништва чинили православни Срби – Аустрија је запретила ратом и добила подршку Немачке.
Неспремна на сукоб, Русија је признала свршени чин, а Аустрија и Британија су приморале Србију да учини исто. Мада објективно мудар државнички потез, остављање Србије на цедилу током анексационе кризе оставило је горак укус у руској јавности. Такво нешто није се могло поновити. То је било јасно и Бечу и Берлину.
Босна и Херцеговина су на крају биле клица аустријске пропасти. Аустријско „завођење реда“ испало је само замена господара из Стамбола господаром из Беча; на привилегије и намете муслиманских феудалаца додати су намети за издржавање привилеговане католичке бирократије. За то време, већинско српско становништво остало је потлачено и обесправљено. Српска омладина у Босни и Херцеговини, схвативши да је закон силе тријумфовао над силом закона, почела је побуну: створен је покрет „Млада Босна,“ који се залагао за рушење Аустро-Угарске и уједињење свих јужних Словена око Србије. Десетак Младобосанаца је 28. јуна 1914. чекало прилику за атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву; Недељко Чабриновић је промашио. Гаврило Принцип није.
Аустроугарски двор једва је дочекао повод за напад на Србију, чије је даље постојање сматрао за претњу опстанку царевине. Дрски и неприхватљиви ултиматум упућен Београду запањио је дипломатске кругове широм света.
У телеграму упућеном кајзеру Вилхелму 29. јула 1914, цар Николај пише:
„Срамотан рат објављен је слабашној земљи. У Русији влада огромно огорчење, које лично сасвим делим. Предвиђам да ћу врло брзо морати да подлегнем огромном притиску и прибегнем екстремним мерама које ће довести до рата. Да бисмо избегли катастрофу европског рата, молим те у име нашег старог пријатељства да учиниш шта год можеш да спречиш твоје савезнике да не претерају.“[3]
Теоретски, било је могуће да Русија поново препусти Србе на милост и немилост Аустрији и Немачкој, сложи се са аустријском пропагандом да су Принцип и Младобосанци били „терористи и убице“ у служби Београда, и не улази у рат против Беча и Берлина. Али иако је Николај II био самодржац именом, у стварности је итекако морао да узима у обзир расположење народа.
Зли језици ће рећи да је Русија платила огромну цену за подршку „терористима“: цар је у фебруару 1917. био принуђен на абдикацију, да би у јесен исте године Лењин и бољшевици оборили прелазну владу Александра Керенског. Али уместо „мира, хлеба и земље“ које су им обећавали комунисти, Руси су добили глад, још четири године суровог грађанског рата, и понижавајућу капитулацију у Брест-Литовску – која је додуше касније поништена, али су на некадашњој територији царске Русије створене Пољска, Латвија, Литванија, Естонија и Финска. У јулу 1918, непуне четири године после одлуке да помогне Србији, цара Николаја са целокупном породицом убили су комунисти.
Они исти западни историчари који криве Русију што је подржала „терористичке“ Србе узимају здраво за готово да је Британија „морала“ да објави рат Немачкој због повреде неутралности Белгије, иако за Лондон то нити је био егзистенцијални избор нити питање морала, већ чисти интерес да се спречи било чија хегемонија на европском континенту. Тек је 2000. године историчар Нил Фергусон оспорио британски избор да се ступи у рат, али је то правдао аргументом да немачка хегемонија у Европи и не би била толико лоша! [4] Можда би то било тачно за Енглезе; нико није имао планове да их физички истреби, као што је Аустрија намеравала да учини са Србима.
Чињеница која измиче западним посматрачима – склоним да све сагледавају са становишта интереса и профита – је да последњи крунисани Романов није одлучио да стане и одбрану Срба из користољубља или државних интереса, већ зато што је то било морално исправно.
Из истих разлога, краљ Александар је после руског грађанског рата пружио уточиште анти-бољшевичким избеглицама. Тиме је на себе и на Србе навукао мржњу Коминтерне, која је за резултат имала његово убиство у Марсеју 1934, а касније комадање Срба унутар Југославије успостављене 1945. Последице тога трају и до данас.
Тачно стотину година од тог судбоносног јула, хорда русомрзаца чије је семе посејала Аустро-Угарска кидише на народ који је језички, верски и културно део руске цивилизације. Опет се чују како претње истребљењем, тако и позиви у помоћ. За то време Лондон и Вашингтон – исто као некада Берлин и Беч – лажно оптужују Русију за „агресију“. Без сумње у Кремљу пажљиво анализирају сваки могући и немогући избор у овој ситуацији. У којој мери притом имају на уму неочекиване последице судбоносне одлуке цара Николаја, можемо само да нагађамо.
УПУТНИЦА:
[1] Према “10 interpretations of who started WW1,” BBC, 11 фебруар 2014.
[2] Да ратови никад не иду по плану показује потоњи след догађаја: Срби су сломили први аустроугарски напад на Церу, док су Немци остварили изненадну победу над армијом генерала Самсонова – али по цену слабљења офанзиве на западу.
[3] Телеграм од 29. јула 1914 (према http://www.firstworldwar.com/source/willynicky.htm)
[4] Niall Ferguson, “Pity of War“
(Фонд стратешке културе)
