Живот стварно уме да намести чудне ситуације. Једну такву, драматичну, прошао је млади Степа Степановић, који је хтео да се обеси само да не би учио Војну гимназију.

– То је истина! Степини родитељи имали су две ћерке и три сина. Као у свакој српској кући тог времена, један је морао да иде на школовање. Кад је дошло време да се одлучује ко ће у Београд, извлачили су сламке – прича Драгиша Степановић, праунук Степиног брата Марка. Нико од браће није желео у Београд, па су двојица старијих и вештијих, Јован и Марко, удесила да сламку извуче најмлађи Степа.

Убрзо су га послали код неког газде на Аутокоманду где је помагао за стан и храну, истовремено учећи школу. Кад је дошло време за Војну гимназију, Степа се вратио кући.

– Пришао је оцу Ивану и рекао да он неће да иде даље на школовање, по цену да се обеси. Отац му је одговорио да иде да се обеси и мирно наставио да ради посао који је започео.

У породици се причало да је Степа кренуо иза куће, до оближњег дрвета, попео се на столицу, узео омчу и ставио је око врата са намером да се убије.

Мајка Радојка је закукала али отац Иван није ни реч рекао. У следећем тренутку Степа се предомислио, скинуо омчу са врата и без речи отишао у Београд. Вратио се после завршене школе, пољубио оцу и мајци руку и рекао им: “Хвала вам, ви сте одредили мој животни пут” – прича Драгиша.

Као што се за ову причу готово не зна, тако се, нажалост, мало зна да се родна кућа Степе Степановића, та иза које се одиграо овај драматичан догађај, налази на свега седам километара од Славије, у Кумодражу.

Улицом Војводе Степе, до врха Вождовца, па онда путем кроз Кумодраж, поред Споменика војводи Степи и истоимене школе, до самог врха брда, води пут до имања где се славни војвода, победник у биткама на Церу, Колубари и Солунском фронту (да набројимо само најпознатије) родио и живео најраније године.

Праунучад Степиног брата Марка Драгиша и Милина Степановић

Кућа је под заштитом државе, али је годинама била запуштена, све док потомци, који живе у близини, нису преузели ствар у своје руке, и уз помоћ локалних власти обновили имање и отворили музеј, о ком сад брине Милина Степановић, Драгишина сестра од стрица.

Потомци о Степи говоре као о човеку скромном, из народа, професионалцу коме је част и храброст била на првом месту.

– Увек је командовао: “За мном!” Ценио је војника, јер он живот даје за отаџбину – прича Драгиша.

Војвода Степа Степановић сахрањен је у Чачку, по сопственој жељи, на брду које гледа на Цер.

Као војвода имао је добру пензију, али би поштару увек вратио већи део, рекавши да је ово што је узео њему довољно.

“Нисмо се ми борили да поједемо народни новац”, знао је да каже.

(Блиц, Фото: Н. Марковић)

Ознаке: Војвода Степа Степановић, војно школство, Први светски рат., српска историја