Прочитај ми чланак
(Томислав Кресовић)
Ко контролише контролоре?
Владимир Дедијер, академик и познати историчар писац биографије Јосиипа Броза Тита и познавалац I Светског рата, поводом тајних досијеа некадашње политичке полиције УДБЕ и досијеа полиција у свету поставио је интригантно питање које важи и данас “Ко контролише контролоре?”. Дедијерово питање везано је за контролу служби безбедности и досијеа тајних служби. Данашње време показује да је више него у време “хадног рата” и сукоба политичких и идеолошких блокова увећана конторла над људима која је данас дотерана на високи технолошки ниво. Сваки тренутак може бити контролисан, праћен и складиштен у виртуелне досијее грађана који може стати на једном обичном флешу и чипу.
Досијеа као хипотека нове власти
Србија након 14 година од промена власти од 5 октобра и 24 године вишестраначког система остала је без системског решења отварања досијеа грађана од стране тајне полиције од 1945. до 1990. и од 1990. до данас. Поједине земље питање полицијских досијеа решиле су доношењем одговарајућих закона. Тако је Мађарска своје досијее отворила 1991. године, Македонија 1998., Пољска 2001., Словачка 2002., Чешка и Словенија 2003., Румунија 2005., док је Бугарска тај посао завршила 2006. године.
Србија тај посао ни до данас није урадила. Зашто? Пре свега што се структурама тајних служби и досијеима који се злоупотребљавају влада на политичкој и економској сцени у Србији. На тај начин разне фракције тајних служби активно учествују у полиитчком животу Србије и врше форме притиска на политичаре, бизнисмене, писце и интелектуалце. Тајне службе у Србији и данас имају јак утицај као и пре 30 година. Међутим ништа другјачије није ни у државама развијених демократија где постоји масовно “шпијунирање” грађана ,политичког и економског естаблишмента .
Управо су Сноуден и Асанж отворили “пандорину кутију” деловања моћних тајних служби у контроли глобалног света. Подаци говоре да је Архив Србије из БИА до сада добио више од 80.000 персоналних досијеа старијих од 30 година и процес примопредаје траје. Нека документа имају између 5.000 и 10.000 страница. Колико је била развијена делатност службе безбедности показује да је у Брозово време након Брионског пленума 1966., када су реформисане безбедносне службе, било је 2,8 милиона досијеа. Досијее су водиле СДБ, ВОА, ВБА и служба Министарства спољних послова.
“Политичка” полиција и након Тита и Милошевића
Према Уредби која је дозвољавала да грађани наше земље погледају свој досије, која је важила од маја 2001. до јуна 2003., око 8.000 грађана је од БИА тражило одговор на питање имају ли „картон“. У документацијама је пронађено 420 досијеа, а само 380 људи је прочитало службене белешке о себи. Уставни суд је ову уредбу потом оборио. Тајни досијеи нису отварани јер је велики број истакнутих личности из нових демократских структура радио за тајне службе. Управо због тога ДОС након 5 октобра 2000. године и касније владе избегавале су отварање полицијских досијеа.
Последње уништавање досијеа десило се после 5. октобра 2000. године, када је СДБ од октобра до децембра 2000, само у седишту СДБ-а у Београду, уништио 11.490 докумената (35.753 стране). У СДБ пре формирања БИА остало је 61.750 оперативних досијеа. Контролори контролора тајних служби су заправо они чији се досијеи налазе у тајним архивама или приватним архивама али и документацији страних служби које контролишу на глобалном нивоу политичке и економске елите.
Преваре и обмане нове власти?
Ако би пажљиво пратили дешавања после петог октобра онда можемо видети да је нова власт ДОС-а спречила отварање полицијских архива управо јер се највећи борј лидера ДОС-а налазио као оперативни сарадници СДБ и некадашње УДБЕ. То је добро знао први министар полицје у ДОС-овој влади Душан Михајловић, кога су звали “Дуле ЦИА”. Прикривање делатности СДБ Србије и КОС-а утицало је касније на сукобе ових служби на реалицији др Ђинђић као премиејер Србије и др Војислсав Коштуница као председник СРЈ. Тајне службе су се “играле” са лидерима ДОС-а и биле у умешане у атентат на премијера Србије др Зорана Ђинђића 2003. године. Долазак на власт као премијера Србије др Коштунице тајне службе “конзервишу” своје базе доушника и питање отварања досијеа постаје беспредметно. Тако је један легалиста др Коштуница суштиски затворио питање слободе приступа документације тајних служби.
Међутим руководиоци тајних служби постају службеници политичких олигархија на власти и кабинета шефова влада и државе Србије добијају посебну моћ у управљању тајних служби и досијеа. Одаљавање досија тајних служби од грађана је и у власти др Коштинице као премијера и Бориса Тадића као председника Србије и касније у време владавине Бориса Тадића као председника Србије, Мирка Цветковића као премијера и Ивице Дачића као министра полиције. Тајне службе Србије постају веома блиске са страним службама, пре свега ЦИА, БНД и МИ6 али су и даље далеко од реалне цивилне контроле и права грађана да имају увид информације да ли су били оперативно обрађивани.
Ко спречава отварање досијеа у Србији?
Полиитчари на власти у Србији суштински не желе отварање тајних досијеа и тај процес који је у многим државама “иза гвоздене завесе” отворен знатно раније у Србији се одлаже и сваким даном постаје све бесмисленији због разних облика злоупотреба или прављења нових досија. Копије многих тајних досија из Србије имају ЦИА и БНД али и руске службе и они знају да их користе у разним облицима притисака, уцена или контролисања политичке и економске олигархије у Србији. Једно је сигурно да дух “УДБЕ” и КОС-а живи у Србији активно и прелази са генерације на генерацију.
Тако деца дипломата, генерала, УДБАШ-а, комунистичких руководиоца постају олигархије спољне тргововине постају и сами активни делови служби безбедности и у функцији су стратегије контроле друштва и државе. Тајне службе Србије и контролори контролора имају базу података за могуће опасне факторе који би могли да утичу на политичке и друштвене токове. Тако се и даље контролишу и обрађују истакнути интелектуалци кричког духа у Србији, тајкуни који имају више од 10 милиона евра капитала, већи део Синода СПЦ али један број тзв. емиграната антикомуниста и националиста који и након увођења вишетранчког система у Србији и пада Милошевићеве власти и даље представљају неку врсту сметње садашњој власти.
То се најбоље може видети по понашању садашње власти према грађанком рату у Србији 1941-1945., припадницима Равногорског покрета у емиграцији али и спорости у разним рехабилитацијама или у процесу реституције. Један број припадника тајних служби прослеђује копије дискова тајних досијеа, рачуне изнетог новца у време Милошевићеве власти на оф шор рачуне али и архиве и документације које су из врмена Другог светског рата и грађанског рата међу Србима који још увек није завршен јер правда није постигнута између џелата и жртви. Злочине нове власти од 1944. до 1948. и касније и даље су “табу” тема без праве историјске али правне верификације. Неке истакнуте личности комунистичког покрета које су вршиле масовна убијања после рата у времену народне револиције никада нису процесуирани и остали су као првоборци и народни хероји са великим друштвеним статусом, а њихова деца и унуци постали су нова демократска власт која се везује за политку САД и ЕУ.
