Бивши совјетски председник Михаил Горбачов (83) осврнуо се на актуелно напето стање на истоку Украјине и позвао Кијев да заустави своју војну операцију. Такође је истакао да Русија чини правичну ствар пошто не улази у овај сукоб те тиме спашава на хиљаде живота.

„Ово се мора одмах зауставити“, поручио је последњи совјетски председник у разговору РСН Радио. Подсетио је на УН-ове бројке истичући како је преко 2,000 људи убијено до 13. августа.

„Морају направити све да се ово заустави, да престану убијати једни друге – то је једна нација“, рекао је Горбачов те упозорио како ситуација у Украјини мора остати украјинска ствар.

„Уколико се друге земље укључе, конфликт се може проширити и свако ће хтети да се уплете – тада бисмо могли завршити са једним страшним масакром у Европи. Такво не можемо да  приуштимо“, упозорио је.

Нагласио је како је важно да се Русија војно не уплете. „Ако наша држава војно интервенише, могао би да избије такав пожар да га цео свет више неће моћи угасити. Политичари су у праву када задржавају своју позицију“, рекао је.

Горбачов је такође поручио како УН, ЕУ и друге стране укључене у сукоб морају предузети конкретне кораке како би се криза зауставила.

„Наш предлог је био да се отворе коридори, да се људе извуче из свих ових мишоловки. Али не, не. Некима је драже бити у топлим канцеларијама и коментарисати од тамо. Шта се у исто време дешава народу Украјине – женама и деци? Болнице се гранатирају, школе се уништавају“, поручио је.

Горбачов је у марту подржао референдум на Криму истичући „народ то жели, то значи да им морамо удовољити жељама“. Још у јануару ове године написао је писмо руском председнику Владимиру Путину и америчком председнику Бараку Обами истичући како се сукоб у Украјини мора решити.

„Не може се толерисати да се Украјинци боре против Украјинаца. То је страшан апсурд“, истакао је у свом писму нагласивши своју породицу као пример – његова мајка и супруга су родом из Украјине.

ОСВРТ

Михаил Горбачов, рођен 2 март 1931., видио је пуно тога у свом животу – од младости када је управљао комбајном на совјетским колхозима, па све до тренутка када се око њега рушио Совјетски Савез с њим на челу, нема сумње да данас помно прати што се збива у Украјини те је врло опрезан у својим изјавама.

Говоримо о човеку за којег историју пише да је „нехотице“ срушио СССР кроз низ потеза у којима су кључни свакако били његове две политике – Гласност и Перестројка. Још ће се пуно дебате водити око тога што је (све) довело до распада СССР-а те да ли је позив за отвореношћу и транспарентношћу заправо био корак с којим се такав систем једноставно није могао / знао носити.

Надаље, питање је колико је и сам Горбачов на крају и био задовољан исходима ове драматичне ситуације којом је завршила једна ера, мада се порадило на томе да се осећа што пријатније због својих потеза – добио је низ награда од бројних организација, укључујући и Нобелову награду за мир 1990., а почасне докторате са светских универзитета вероватно не може ни набројати.

Оно чему сада у својим позним годинама сведочи је такође оставштина његове политике. Гласност и Перестројка биле су политике за које ће неки рећи да су биле неизбежне, нешто што се пре или касније морало десити. Дакако, проблем није био у настојању да се друштво учини отворенијим, проблем је настао у тренутку када се та отвореност претворила у отворена врата рестаурацији свих негативних капиталистичких појава.

Перцепција некомпатибилности између социјалистичке економије која штити права и дигнитет радника и потреба једног народа за отвореним друштвом увек је била поприлично идеолошки обојена, често постојећи само као варљива наслага теорије која на крају нема другу сврху него да брани опстанак тзв. „црвене буржоазије“.

Данас живимо у времену када је демократија постала, у најмању руку, контроверзна реч – идеологија која уопште не одговара својем имену, параван за општу капиталистичку експлоатацију и извоз исте, милом или силом. То је још једна, велика, варка опортуне теорије. Демократија би морала бити суштински, незамењиви део аутентичне социјалистиче државне организације. Чињеница да то често није, открива нам сву магнитуду девијације кроз које је социјалистичка мисао у државном моделу прешла у последњих стотињак година. У једном периоду било је поприлично „популарно“ (а примера имамо и данас) да се режими који себе називају социјалистичким често и службено називају демократским. Једна Камбоџа под влашћу Пол Пота пуним именом се звала „Демократска Кампучија“ итд.

Европској левици, а нарочито источноевропској левици, ова дебата често измиче, она је остала заглављена у раним 90-има и од онда хибернира, а данас је можда важнија но икад. Одговори се и даље траже – зашто је толико земаља морало своју реформу, наводно демократску, паралелно везати и уз промену економске доктрине? Зашто би демократија, владавина народа, требала се поистовећивати с владавином корпорација? Зашто не имати најбоље од „оба света“?

Но, СССР-у се десио најгори сценарио, а тај најгори сценарио није био чин његовог распада – то је на крају ипак само симболика која нестаје – већ тзв. „доктрина шока“ која је наметнута свим народима бившег социјалистичког блока, у већем или мањем интензитету (на пример, док је Русија била скршена овом радикалном трансформацијом, један Белорусија успела је да задржи дистанцу).

Русији се десило што се десило, а све то што јој се десило директан је фактор у формирању њеног данашњег стања. У колективној свести народа створен је једна вапај за реваншизмом – он је аутентичан у својој суштини, као реакција на један јако болан период којег многи још увек добро памте. Био је то период формирања олигархије, капиталиста на стероидима, монументалне пљачке радничког власништва и срозавање животног стандарда.

Тај вапај за реваншизмом био је неартикулирани отпор према експлоатацијским правилима капитализма који је продро у Русију на један изузетно суров начин. Како то и иначе бива са неартикулираним осећањима народа, исти се могу врло лако усмеравати у разним правцима.

Горбачов је подржао кримски сценарио на Криму, али га не жели видети на истоку Украјине, свестан је где то води и истиче како је срећан због чињенице да актуелно руско вођство не срља у тај хаос. Горбачов се заправо, као и многи, само нада да до тог срљања неће доћи. Свестан је он да таква могућност сада већ расте из дана у дан. Јер онај вапај руског народног реваншизма сада је већ поприлично артикулиран, али своди се на национализам.

Бити ће сада потребно једно изузетно рационално државништво да се том националистичком замаху не поклекне. Горбачов јако добро зна што значи поклекнути хистерији и како чак и добре идеје могу јако брзо скончати у врло лошим исходима.

Актуелни руски председник кормилари земљом која је настала из лоших исхода 90-их. У 14 година откако је Путин на власти у Русији су се дешавале позитивне и негативне ствари. Колико је више било једних, а колико других, то је већ дебата које сеже у саму суштине дефиниције позитивног и негативног. За неке је владавина моћних олигарха заправо позитивна ствар, за друге – разумније – је постепено побољшавање животног стандарда позитивна ствар.

Русија је данас комбинација ових чињеница и било би претенциозно повлачити некакав резиме. У свим земљама света пронаћи ћемо низ позитивних и негативних аспеката, у то нема двојбе, питање које можемо у коначници поставити – када одбацимо све идеале – је само ово: креће ли се на боље или на горе?

А када то питање поставимо у вези Русије, прави одговор ће се показати тек у исходу ове све опасније кризе у Украјини. Све још може утихнути, ако та нада нестане, губимо као човечанство. Но, све може и јако опасно ескалирати. Пред собом имамо наводне тврдње које ротирају, за које се узима да су исправне, али већ идући дан може их прегазити. Једна од тврдњи је да НАТО неће бранити Украјину – ту реченицу понавља и сам НАТО још од почетка сукоба. Друга тврдња је да Русија неће кретати у шири конфликт. Обе тврдње остављају широк простор за де-ескалацију, но како се реторика заоштрава, како се претпоставке гомилају, до када заправо можемо ове тврдње узимати као извесне прогнозе?

Поједини веома искусни московски аналитичари већ месецима истичу како друга страна жели Русију учинити агресором, како би се све оне изјаве о „великој претњи Европи“ почеле схватати озбиљно. Они то истичу у контексту који претпоставља да ће Москва имати довољно мудрости да не наседне на такав сценарио. Томе се заправо нада и Горбачов. Но, без обзира да ли се притом радило о „насједању“ или свесном заокрету, прича о потенцијалном агресору још није затворена. Неуспех дипломатије, пропаст компромиса, била би трагедија за Русију, Украјину и Европу. То би била друга рунда бацања Русије у једном непредвидљиви период из којег се једва извукла.

Идеје о победницима и губитницима су одрази идеализма с једне или друге стране. Нико не би победио у овој ескалацији. Нити би Украјина остварила своје „европске снове“ нити би Русија нашла благостање у радикалном преокрету свог идентитета према неким другим странама света. Ово је прича која може завршити с погођенима, ако дипломатија не издахне, или с губитницима, а њих ће бити јако пуно.

Лик Михаила Горбачова се некако провлачи кроз ову целу причу као синоним за турбулентну новију историју Русије. Његова надања, његови порази и његови актуелни ставови могу се пресликати на ширу судбину руског народа којем наде често доносе велика разочарења.

Када је Горбачов пристао на уједињење Немачке, а друга страна је жестоко инсистирала на томе да сада цела уједињења Немачка уђе у НАТО пакт, тадашњи амерички државни секретар Бејкер му је поручио: „НАТО се неће нити педља ширити даље према истоку“. Горбачов напомиње: „Свако даље ширење зоне НАТО-а било би недопустиво“. Бакер одговара: „Слажем се“.

Разлог зашто је Горбачов стао на страну Путина око Крима је чињеница да је окрутно издан од стране Запада у који је имао велико поверење. Издаја Михаила Горбачова почетак је турбулентне приче за коју се можемо само надати да неће обележити наше време.

Ближимо се тренутку када ће мање бити важно ко је почео Украјинску кризу, већ у што ће се она потенцијално претворити. Руска политика „стрпљења“ се почела губити, након јако дуго времена, а то за народе Европе не може значити ништа добро.

С друге стране немамо ништа боље актере који можда у очекивању трансформације Русије у агресора одлуче бити агресори они сами. Атмосфера којем свједочимо у Европи је специфично, већ раније виђан, а можда га нико никада није тако добро описао као Џорџ Кенан, водећи амерички стратег за спољну политику оног доба – у време највећих тензија Хладног рата, поручио је у једном свом предавању:

„Ниједно друштво није, верујте ми, у целој природи толико егоцентрично као демократија која се припрема за рат. Она брзо постаје жртва властите пропаганде. Она се тада хвата за свој циљ апсолутних вреднота које јој поремете вид. Њен неприајтељ постаје оличење зла, а њена страна центар свих врлина „.

Данас слушамо о „тачкама без повратка“, изјавама у којима се истиче „ми смо највећа светска нуклеарна сила, не провоцирајте нас“ итд. „Дабогда живео у занимљивим временима“ стара је кинеска клетва коју многи све боље и боље разумеју.

(Сви ставови изнети у тексту нису нужно ставови редакције СРБИН.ИНФО која је пренела овај чланак)

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: анализа, Д. Марјановић, ЕУ, Михаил Горбачов, НАТО, перестројка, Русија, Украјина