Прочитај ми чланак
Неко ће рећи да поређење није примерено, адекватно, али слике униформисаних, постројених људи у Пазару подсетиле су неодољивом снагом на дефиле Туђмановог Збора народне гарде, 28. маја 1991. године.
Најбоље разумевање постиже се кроз примере, па хајде да применимо ту технику. Овако: замислите да је центром Београда, у формацији карактеристичној за војне јединице, продефиловало стотинак људи, у црним, сивомаслинастим, шареним униформама, свеједно је каквим, само да су биле идентичне; да су на главама имали шајкаче, беретке или шубаре, и то је свеједно, само да су на свим главама биле идентичне и да су витлали заставама, српским или организације Образ, Наши… мада ни то није пресудно.
О АУТОРУ
Ратко Дмитровић, главни уредник “Вечерњих новости”.
Новинарске и уредничке послове обављао је у “Политици”, НИН-у, на “Радио-телевизији Србије”.
Био је покретач и главни и одговорни уредник недељника “Аргумент”.
Последњих пет година био је главни и одговорни уредник франкфурктских “Вести”.
Дакле, да се то догодило у Београду или Ваљеву, Зрењанину, Новом Саду, Врању… шта мислите како би реаговала српска јавност, Влада Србије, стране амбасаде, Стејт департмент, Брисел…?
Добро, нећемо ићи тако далеко па тврдити да би заседао војни савет НАТО, али да би се истог часа у Србији, региону и на важним европским адресама подигао талас оцена, опомена, страхова, да Србија клизи у фашизам, да десница у Србији најављује насилно преузимање власти, кроз стварање паравојске… у то не треба сумњати. Као ни у хапшења организатора.
У Новом Пазару је регистрован у четвртак догађај као пресликан из горње претпоставке, само што су у стварном дефилеу униформе биле зелене, на главама „црвен фесић нано“, а заставе с полумесецом, готово идентичне верској застави Калифата за време Османлија, у периоду од 1793. до 1844. Пет дана раније Сулејман Угљанин је рекао да Санџак мора да добије аутономију.
Реакција на све ово нема. Огласио се само Мехо Омеровић, функционер странке Расима Љајића; људски, разумно пре свега, у част сопственог образа и презимена. Мехо је тежиште посматрања ставио на муфтију Зукорлића, његову потребу за публицитетом и уплитањем у политичке ствари. Да, има и тога, Зукорлић је најмање духовник, њему вера служи да би се бавио политиком, али случај из Пазара превазилази те оквире.
Тамо се нешто припрема. Неко ће рећи да поређење није примерено, адекватно, али слике униформисаних, постројених људи у Пазару подсетиле су неодољивом снагом на дефиле Туђмановог Збора народне гарде, 28. маја 1991. године, на стадиону НК Загреб. Знамо како је настављено и како се окончало. Шта је следеће у Пазару?
Зукорлић манипулише муслиманским живљем у Рашкој области, Санџаку, како га он зове, и та манипулација одавно нема везе са вером. Зукорлић константно, упорно усађује мржњу онима који га слушају и следе. Зукорлић нема ниједан аргумент којим би поткрепио тврдњу, а то тврди стално, да су Бошњаци, муслимани, угрожени у Србији.
Како, на који начин су угрожени? Шта фали верски опредељеном муслиману у Новом Пазару? Да ли му неко брани јације, намазе, клањање у џамијама и на јавним местима? Могу ли муслиманке у Пазару и целој Србији да носе хиџаб, да се облаче како оне мисле да треба? Да ли је Србија Бошњацима, муслиманима, признала право чак и на школовање на непостојећем „босанском“ језику? Да ли се у крају који Зукорлић држи као верски феуд подиже џамија која ће имати највећи минарет у Европи? Одговор на сва ова питања је – да. И где је проблем?
Можда одговор, није иронија, знају у београдско-дипломатској групи „Пријатељи Санџака“.
(Вечерње новости)
