И данас стручњаци из области ликовне уметности размишљају да ли иконе могу бити оригиналне или не. Краљевчанин Бојан Миљковић се не двоуми. Ревносно слика своје иконе. Необичан је зато што не копира. За разлику од других, који раде по строгом кодексу, флексибилан је. На његовим иконама, које зраче ведрином, појављују се и ликови из овог времена. Неки од њих су на бициклима, симболима убрзаног живота, други су у одећи коју видимо и кад изађемо напоље. Стручњаци кажу да слика иконе 21. века.

Бојанов таленат препознали су и у Русији. Све је почело када је, уз благослов владике Хризостома, послао икону редитељу Никити Михалкову. Уследио је позив за учешће на великој међународној изложби у московској галерији „Мањеж“. Показао је шест својих икона. Онда је имао још једну самосталну изложбу, по позиву, а сад спрема нову. Због тога је у Краљево долазила Олга Серебровска, из московског Музеја савремене уметности, и Галина Јакова, из Удружење за словенску писменост и културу.

– Руси чекају да завршим, мислим да ћу успети до краја ове године – каже Миљковић. – Биће много цртежа, али нећу да их продајем. Можда тек после изложбе, показаћу их и овде у Србији. Руси врло добро знају шта се дешава са нама и врло су коректни.

Наш саговорник каже да Русе не занима ко је Бојан Миљковић.

– Ако виде да је дело добро, изложе га и ништа им друго није важно.

Миљковић је дуго тражио како да се изрази, а онда се заљубио у сликање икона. Не плагијата, већ само његових.

– Нешто ме је вукло да пробам и када сам урадио прву нисам престајао. Начин како се ради икона, занатски део, лако се научи и онда можеш да копираш све. Многи то раде само због новца и не размишљају о томе да дају лични печат. Мисле да знају шта је канон, а заправо не знају. Много сам читао и схватио шта јесте канон, а шта не.

Његове иконе налазе се у Храму светог Саве, Ђурђевим ступовима, Црној Реци, Сопоћанима, Жичи … Ипак, не прихватају сви у СПЦ оно што он слика.

– Са владикама немам проблема, начитани су. Протојереји мање-више. Не разумеју сви да канон у ствари није сликарски стил из 13. и 14. века и да не би требало да се копира оно што је старо. Увек је оно што је ново наилазило на отпор.

Сем ведрих и необично јаких боја које користи, Бојан је и врло оригиналан. Када је сликао велики потоп, Ноје отвара ковчег да види шта је стигло и држи кишобран, а анђео му помаже и весла. Не устручава се да на јаркоцрвеној позадини представи светог Саву како са монахињама моли за покој душа страдалих у Краљеву 14. октобра 1941. године.

Веома слободно представља поједине старозаветне сцене, попут оних о пророцима Јони и Авраму, затим стварање света, па чак и верске празнике и поједине светитеље и призоре из њиховог живота.

Још више изненађује слобода којом он решава позадине својих икона.

– Канонски образац мора да се поштује, али се играм са стилом. Пре свега са бојама. Не стављам увек злато, радим са сребром, бакром. Канонски образац је контра перспектива, која приказује свеца како је вечан и иде ка посматрачу и гледа према њему. У ствари, светац увек гледа иза његових леђа. Према свом творцу. То мајстор мора да дочара. И не сме да има сенке. Све остало је уметников избор. Не постоји књига која се зове канон. Тај ко је буде написао сахранио је иконографску уметност за наредних неколико стотина година.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И АРХАНГЕЛ МИХАИЛО

Бојан каже да највише воли да слика владику Николаја Велимировића, архангела Михаила, Богородицу, Серафима Сарафског и Ксенија Петроградског… Кад му се упали лампица, како каже, заборавља садашњост, постоји само оно што ради.

(Вечерње новости)

Ознаке: Бојан Миљковић, иконописац