Сирију сам напустио у августу 2012, мало после петнаестог рођендана. Да сам могао да бирам да ли ћу се родити или не, изабрао бих то друго. Пакао који су људи у стању да створе не може да се пореди ни са чим… Рођен сам у граду на северу Сирије. Отац ми је умро када сам имао четири године.

О мени и старијем брату бригу је водила мајка. Брат је старији од мене девет година и откако знам за себе желео сам да будем као он. Волео сам школу. Математика ми је баш добро ишла. После часова сам играо фудбал на терену иза школе. Тога више нема. Као да се дешавало у неком другом животу, некој другој особи. Почели су немири и пале прве жрте. Брат, који је имао 24 године, једног дана је дошао кући и рекао да ће се придружити побуњеницима. Мајка је бризнула у плач, а ја сам га само посматрао. Уследила су бомбардовања, гранатирања… Наша школа је постала затвор за побуњенике. Није било битно да ли си за или против Асада, мушкарац, жена или дете, муслиман или хришћанин. Смрт је била иста за све.

Петог јуна 2012. стигла је вест о братовљевој смрти.

– Мајка од туге више није могла да прича, постала је – сенка. Стриц ми је рекао да више не смем да останем у Сирији, да због мајке морам да наставим да живим. Сакупио је нешто уштеђевине и дао ми контакт рођака у Шведској. Мој пут је отпочео. У Турској сам се задржао до јануара 2013. Морао сам да радим да бих зарадио за наставак пута. Два месеца сам радио као помоћни радник у пекари, а затим на грађевини. Са мајком сам се повремено чуо. Осећао сам огромну кривицу што сам је оставио саму. Храбрила ме је да ће, када се сместим у Шведској, и она да ми се придружи. После Турске је уследила Бугарска и сада сам у Србији. Тешко је пронаћи смисао у овом бесмислу у којем живимо…

Ово је само једна у низу драматичних прича малолетника из Сирије који је прошао кроз азилантски систем у нашој земљи. Азиланата је све више. У овој години, до августа, 5.427 људи је тражило азил у Србији, од тога 598 деце. Тиме смо већ престигли бројку из целе прошле године, када је 5.065 особа ушло у азилантске процедуре. Половина је из Сирије, а следе Авганистан, Еритреја, Сомалија. Од почетка године имали смо и једног из Русије, једног Црногорца, једног из Албаније, по двојицу из Француске и Македоније…

– Очекујемо да до краја године више од 7.000 људи затражи азил, што ће бити највећи број од настанка азилантског система, 2008. године – каже за „Новости“ Радош Ђуровић, из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Наша земља је и даље скоро свима транзитна и у просеку се не задржавају дуже од две недеље у центрима.

– Кроз рад са њима сазнајемо да је изузетно тешко прећи морске руте до грчких острва, као и да су људи често жртве трговаца људима и кријумчара од Грчке до Србије. Много миграната нестане или погине, а највише су угрожена деца, којих је без пратње у овој години било 382. Она долазе из Авганистана, Пакистана, Сирије, а врло брзо пошто се јаве у центре за азил или полицији, нестају без трага – каже Ђуровић.

Вероватно су поново укључени у ланце трговине људима који воде до Запада. Већина заврши као савремено робље, односно жртве радне експлоатације у великим градовима, или их укључују у џепарошке и криминалне групе. Новац за њихов пут обично прикупља цело село или рођаци, али најчешће не скупе доста, па се малишани унапред обавезују да ће трошкове пута одрадити. Такође, изузетно младе девојке из Сомалије или Еритреје завршавају на улицама као проститутке.

– Кријумчари се служе свим и свачим – објашњава Ђуровић. – Када људи немају да плате за остатак пута, уцењују их, а ако ништа не помогне – секу им руке и ноге. Породице раздвајају или просто киднапују децу, и спајају их тек кад отац или мајка зараде за остатак пута.

У Србији тренутно постоји пет прихватних центара за азил (Сјеница, Тутин, Боговађа, Бања Ковиљача, Крњача) са укупно нешто више од 600 места. Отварање једног спрема се и у Младеновцу, мада је тамо већ кренула негативна кампања и узбуњивање становништва да протестује против будућег центра. За сада свуда још има слободних кревета, али Ђуровић упозорава да долази зима, када ће се азиланти и илегални мигранти теже кретати због хладноће и снега.

– Прошлогодишњи сценарио и хуманитарна криза не сме да се понови. Није довољно само обезбедити довољно места, већ и да се обрада захтева за азил, регистрација и издавање личних карата људима који траже азил убрза. Ма колико да имамо места, то неће бити довољно ако се процедура брзо не спроводи јер ће људи само долазити, али не и одлазити – упозорава Ђуровић.

Он поздравља и најаву да убудуће у центрима за азил увек буде присутан службеник пограничне полиције задужен за издавање потврда о намери за тражење азила.

ПОД КИШОМ ГРАНАТА

Једна сцена ми нон-стоп лебди пред очима. Био је сумрак када смо пријатељ и ја кренули са још 15 особа, међу којима је било и жена и деце, у прелазак иранске границе. Био сам свестан ризика, али ризик ми је био и да останем у Авганистану. Имам 16 година. Мој избор је пао на Шведску где ми живи стриц. Мајка, млађи брат и сестра су остали, а отац је пре неколико година настрадао у једном од бомбашких напада. Прво сам чуо пригушен звук, а онда сам угледао дечка мојих година који је пао на колена и вриснуо од бола. Рефлексно сам легао на земљу, око мене су се чули врисци. Имао сам утисак као да сам се одвојио од тела. На тренутке сам помишљао да сам већ умро, али и даље сам чуо гласове, а онда и осетио да ме неко повлачи за леђа. Човек средњих година ми је рекао да морамо да наставимо да се крећемо. Остатак пута ми је изгледао много лакши – испричао је по доласку у Србију млади Авганистанац.

БЕГ КРОЗ ГРЧКУ

У Истанбулу сам боравио скоро годину дана пре него што сам сакупио довољно пара да кренем даље. Када сам кренуо из Гане, имао сам пред собом један циљ – да дођем до Данске. Поред мене је било још 15 људи, претежно из Сирије. Затим се појавио и други човек са комбијем, који је требало да нас превезе до реке Еврос. Стигли смо до реке где нас је чекао чамац на који је могло да стане 10-12 људи, а нас је било 16. Уследило је трочасовно путовање. У неком моменту се појавио полицијски чамац. Људи су као суманути почели да ускачу у воду. И ја сам ускочио. Са три младића из Авганистана, који су имали 15-16 година као и ја, сакрио сам се у жбуњу. Почело је да свиће и кренули смо ка малом фармерском селу Неа Виса, и одатле возом за Атину.

Ово је прича дечака из Гане, који је са Мосесом, преко Македоније, стигао до Београда, где их је ухватила полиција.

(Вечерње новости)

Ознаке: азиланти, запад, Сирија