Сетимо се тренутка када је Тадић, опијен својим „астрономским“ политичким рејтингом и на врхунцу своје моћи, организовао геј параду 2010. Сетимо се да се управо тог дана десило да је његов режим почео озбиљно да се круни и осипа тако да су од тог, тада моћног режима, данас остале само фронцле.

Парадоксално је, али истинито да је Тадићев политички пад започео управо у напону његове снаге и моћи. То се десило у тренутку када се оглушио о вољу велике већине српског народа и када се осилио преко сваке мере омогућивши одржавање несретне геј параде те 2010.

Запамтимо сви и овај 28. септембар 2014. То је дан у ком је Александар Вучић уз помоћ тенкова, борних кола и жандармерије омогућио да се одржи срамна геј парада. На челу поменуте геј параде је био амбасадор САД Мајкл Кирби чиме је и на практичном и на симбличком нивоу отклонио сваку сумњу да је Србија колонијална управа, а Александар Вучић тек њен колонијални управник.

На тај начин је један председник Владе брутално окренуо леђа вољи већинске Србије и светињама у које та већинска Србија верује.

Без икакве сумње, овај 28. Септембар 2014 ће, иако у напону своје политичке моћи, остати упамћен као почетак краја режима Александра Вучића. Исто тако, тај датум означава настанак озбиљне и респектабилне опозиције коју ће предводити Двери.

Знамо да већина новинара неће објавити ово, али их ипак молимо да упишу ово у своје подсетнике.

Колико нас је било на свенародној литији 2014.

Шта данас може да окупи толико људи на улицама престонице да то ни медији не могу да прећуте, а нису довожени страначким аутобусима са обезбеђеним ужинама?

Како то у Србији још има „живих“ људи, спремних да се окупе и јавно покажу свој став?

Зар ће се, питао се режим, притиснути личним бригама, смањеним платама, ојађени потопима, људи одазвати позиву Двери?

Ипак, оних десет хиљада људи што се у два дана кретало београдским улицама схватило је да су додатно поништавање њиховог људског и грађанског достојанства омогућавањем режимске геј параде, такође њихова лична брига.

То како ће се живети у овој Србији, докле ће амбасадори са педофилским досијеима и бахати амерички наредбодавци да се постављају као домаћини куће која није њихова и постројавају власт у Србији, такође је лична брига оних који су, ходајући Београдом, показали свој протест против наметања геј параде Србима.

Покрет Двери је притом показао да може оно што мало ко међу политичким странкама данас може: да без пара, плаката, билборда, медија, артикулише велико народно незадовољство јер са својим народом дели исту судбину, вредности и ставове.

(Двери)

Ознаке: Александар Вучић, геј парада, породична шетња, Српски покрет Двери