Прочитај ми чланак
Од давнина па до последњих времена, православним верницима је забрањена заједничка молитва са инославнима, неправославнима и екуменистима.
О заједничкој молитви са инославнима
Циркуларно Бр. 889/1974.
ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)
Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.
Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.
1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране „почасно место“, које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.
2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.
3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради и читајући молитву и благосиљајући, али ово чини само за себе.
4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.
5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебана за здравље и спасење државника и државе – ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме уопште да се служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).
6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. „локалног Савета цркава“.
7. Ако се с времена на време локално протестантско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.
8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YМЦА, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да је напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити да приступају светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним подтелима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополит Леонтије. Мада познати по либералном опредељену, и они су доносили такве забране.
9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Мешовите бракове допустити само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем случају ако се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.
10. Изричито се забрањује да инославни на крштењима узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је не може да се очекује од неправославног лица.
11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмљивање објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.
12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, како би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.
Њујорк, 1/14. новембра 1974. године.
Председник Архијерејског Синода: Митрополит ФИЛАРЕТ
