Прочитај ми чланак
Вашингтон је, током протекле недеље, најавио могућност копнене интервенције на Блиском истоку, у циљу заустављања офанзиве припадника Исламске државе. Индиректно, додуше, констатацијом да „по свој прилици неће бити помака ако се остане само на нападима из ваздуха“. Чини се, ипак, да би блискоисточно буре барута могло бар мало да се охлади.
Ако амерички председник Барак Обама остане при томе, могли бисмо да будемо сведоци почетка остваривања једне теоријске процене. Њу потписује аналитичар Мајкл Стивенс, директор катарске експозитуре Краљевског института (РУСИ) – британског сервиса за изучавање прилика на пољу одбране и безбедности, који је 1831. године основао војвода Велингтон – који тврди да „нема пораза терористичке формације Исламска држава без западне војне интервенције“.
Оклевање да се споља стане на пут страдању ирачког и сиријског народа, нарочито Курда који на северу Ирака имају своју аутономну област, није донело ништа добро. Први је ирачки лидер Фуад Масум, средином септембра у Паризу на конференцији шефова дипломатија 20 земаља, укључујући САД и Русију, затражио је да се што пре стартује са ваздушним нападима на положаје сунитских џихадиста Исламске државе у Ираку и Сирији (ИД).
– Морају брзо да делују јер ако буде одлагања, ако њихова кампања и подршка Ираку буде одложена, можда ће Даеш (арапски израз за ИД) окупирати друге територије и постати још снажнији – упозорио је Масум.
РАЧУНИЦА
Исламска држава извози око 9.000 барела нафте дневно, по цени која се креће од 25 до 45 евра. Део новца одлази курдским посредницима и Турској, други део остаје ИД за домаћу употребу, а трећи инкасира Асадов режим који, заузврат, продаје екстремистима оружје. У питању је традиционална ратна економија, објашњавају аналитичари. Механизам је сличан као онај који је функционисао за време грађанског рата у Либану, кад су сукобљене стране ратовале, али и трговале међусобно.
Неколико арапских земаља понудило је тада да учествује у ваздушним ударима на џихадисте, а Аустралија је изразила спремност да пошаље 600 својих војника у Ирак и Сирију. Француска се придружила Великој Британији у извођењу извиђачких летова у оквиру подршке америчкој ваздушној кампањи против џихадиста у Ираку. Број земаља које су до сада приступиле коалицији „растао је из дана у дан, од Европе до Блиског истока, Јапана, Јужне Кореје па до Новог Зеланда“.
– Нема једностраног и једноставног обрачуна са сунитским есктремистима, чија је творевина самопроглашени калифат на територији Ирака и Сирије, претенциозног назива Исламска држава (ИД) – тврди Стивенс.
Објашњавајући да овакав закључак проистиче и из чињенице да ИД превасходно саму себе издржава, али и да је испредена читава мрежа финансија на којој почива џихад, Стивенс истиче да у рату нема „чистог реза“.
Ма колико не била призната у свету, нова сунитска држава враћа становништво у мрак шеријатског права, које исламски терористи ревносно спроводе од првог дана. ИД не може механички да буде извучена из слагалице зване Блиски исток. Ако би се тако поступило, ризиковала би се, ма како апсурдно звучало, стабилност целог региона.
Исламска држава је, додаје Стивенс у разговору за „Би-Би-Си“, иако шокантно насилна и екстремистичка, практично утиснута у регионалну стабилност на начин који не доноси корист само њој и њеним творцима, него и људима против којих се бори. Овај аналитичар поставља кључно питање: да ли ИД може да буде поражена? Одговара кратко: без западне војне интервенције – мало вероватно!
Противници ИД у региону, наиме, немају ни наоружање, нити новац неопходан да јој нанесу непоправљиву штету. Истражујући ко су финансијски извори сунитских терориста, Стивенс пре свих наводи донаторе и симпатизере из богатих земаља Голфског залива. Најчешће се, каже он, чује да Катар, Турска и Саудијска Арабија носе одговорност за постојање и јачање исламских екстремиста.
КАТАР И САУДИЈСКА АРАБИЈА
Не може се дословце извести закључак да је Катар финансирао Исламску државу. Индиректно, међутим, комбинација фингиране политичке линије и наивности водила је до тога да оружје „мејд ин Катар“, баш као и новац нађу пут ка ИД. И Саудијска Арабија не носи директну одговорност кад је у питању државна политика, али је њено опредељење да заједно са Катаром сруши Асада са власти водило до грубих, такорећи фаталних грешака у избору савезника. Обе земље, требало би у овом тренутку да се преиспитају, мада, нема гаранција да ће биланс такве интроспекције бити саопштен. Превагнуће верски тас, односно, сви сунити који то могу, ујединиће се против шиита.
Истина је, међутим, сложенија. Тачно је, истиче Стивенс, да су неки, ванредно богати појединци оснивали екстремистичке групе у Сирији, а путеви новца били невероватно отворени – паре су у коферима путовале до Турске. Анкара сада тражи помоћ НАТО да се обрачуна са џихадистима, а премијер Реџеп Тајип Ердоган опет игра двоструку игру: он би у једном потезу да спречи учвршћивање курдске аутономије, али и да се ратосиља сиријског председника Башара ал Асада, не би ли се позиционирао као сунитски вођа на Блиском истоку.
Турска је већ била на мети међународне прозивке због своје, крајње проблематичне, пограничне политике, која је допуштала да се, уз подршку Катара и Саудијске Арабије, оружје и новац, несметано сливају у Сирију. Веровало се да ће то убрзати крај Асадовог режима, те да ће у Сирији завладати сунити што, истовремено, прекида везе Ирана, односно, шиитских муслимана, са Медитераном.
Нема сумње да су и Катар и Саудијска Арабија – верујући да ће сиријски председник Башар ел Асад скоро пасти са функције – остварење својих циљева у будућности везали за сунитски део исламске популације, пре свих за фундаменталисте. Реч је о групама као што су Лива ел Тахид, или Ахрар ел Шам, које чврсти линкови спајају са „злим момцима“ из Нусра фронта, крила Ал каиде у Сирији. Нарочито је Катар трпео критике због своје повезаности са овим терористима.
Кад је ИД почела свој незауставив напредак 2013. године, ове групе су или узмакле да јој направе место, или одлучиле да је најпаметније придружити се победничком тиму, донирајући оружје и новац. Једино је Нусра фронт истрајавао у одржавању веза са својим радикалнијим рођаком, мада је, према проценама, у последње време око 3.000 бораца трампило своју оданост овој терористичкој организацији, за лојалност неком другом „послодавцу“.
Тешко да ико може да подржи стравична зверства које је починила ИД, али њихово настојање да створе и одрже калифат, без изузетка, атрактивно је из угла сваког исламисте. Док једни не крију да би умрли за Исламску државу, други је подржавају на пасиван начин и чиниће то још много година.
– Исламска држава има својеврсни пул, који се стара о промоцији њених интереса – каже Стивенс. – У оквиру њега креира се на десетине медијских кампања на различитим језицима, са једним циљем: да се привуку млади људи. Таква стратегија, показала се ванредно успешном.
На овакву тактику, наслања се и понашање на терену. Чим освоје неку територију, припадници ИД заузму изворе воде и нафте и тиме учине локално становништво зависним. Зависност, наравно, није исто што и подршка, али је немогуће разлучити колико грађана Исламске државе добровољно прихвата власт екстремних сунита, а колико то чини силом прилика, било због задовољавања виталних потреба, или због страха од казне – закључује Мајкл Стивенс.
(Вечерње новости)
