Прочитај ми чланак
Био сам питомац Ваздухопловне гимназије када сам на телевизији гледао параду 1985. године. Маштао сам да једнога дана и ја будем део тога. И ево, после скоро три деценије, имао сам ту част да учествујем у овој великој смотри. То је велики понос и важан догађај за мене и нашу земљу.
Овако нам је јуче свој први утисак по слетању на Војни аеродром у Батајници испричао пуковник Дејан Васиљевић, заменик команданта 98. ваздухопловне бригаде. „Орао“, којим је управљао, био је један од још око четрдесетак чувара нашег неба који су јуче на паради летели над Београдом.
Чим је приземљио свог ловца бомбардера, још са кацигом на глави, и док адреналин полако почиње да пада, каже нам како је сада тензија прошла.
– Имали смо изузетно сложене и тешке временске услове – каже пуковник Васиљевић. – Лет је трајао 50 минута и уместо два надлетања, због јаке кише, муња, грмљавине, имали смо само једно. Нисам због страшног пљуска изнад бине могао да осетим масу која нам кличе са земље. Али сам срећан што смо имали прилику да покажемо део онога чиме Војска и Ваздухопловство располажу.
ИМАЛИ СМО “ЗВЕЗДЕ“
Спектакл „Стрижија“, који су нам поклонили Руси, готово све који су га гледали је оставио без даха. Како нам јер рекао пуковник Дејан Васиљевић, традиција акро-група није ни нама страна. Имали смо своју активну групу „Летеће звезде“, али је већи део тих летелица страдао за време бомбардовања. Својевремено, наша акро-група била је позната и веома цењена у иностранству. „Стрижи“ и друга руска група „Витезови“, међутим, чешће имају прилике да надлећу, јер се тамо војне параде одржавају сваке године.
Авиони су са батајничког аеродрома полетали по планираном реду и у групама. Прво „мигови“, па „орлови“, „галебови“, транспортни хеликоптери, „газеле“, на крају „ласте“…
– Више од две деценије радим, а ово ми је прва парада. Поносан сам – каже мајор Бојан Стојановић. – Вежбамо, иначе, свакодневно, али последњих десет дана смо интензивно тренирали. Било је битно да све техничке ствари буду испоштоване. Горе, у ваздуху, ипак, није било лако. Муње су биле око нас, а готово да се ништа није видело од јаке кише и невремена. Овај догађај је важан, не само да бисмо се приказали, већ да би људи знали да има ко да их чува и да бди над њима.
Док су пилоти парали небо, неко је морао да стоји на киши, да испрати, сачека и побрине се да све техничке ствари прођу како треба. Заставник Иван Војиновић нам каже да авион, пилот, али и техничар чине једну душу. И ниједна карика не сме да закаже.
– Све је ово део наше свакодневице, постоје и прилике, попут аеромитинга, да се узлети, али ова парада је за сваког од нас који смо учествовали била посебна част – каже мајор Владимир Крстић, тек што је изашао из „супергалеба“. – Поручили смо данас Србији да има ко да је чува и чиме.
Стево Опачић (92) из Книна:
Имали смо за шта да се боримо
Десетине хиљада грађана на београдском Ушћу и милионска публика крај малих екрана чудила се ко је чичица у жутом мантилу који је целу параду престојао са штапом у десној руци и то тик до премијера Александра Вучића и на два метра од Владимира Путина.
– Ја сам сине, Стево Опачић из Книна – тихо нам је изговорио старина, који је уз државни врх и руског председника био у крупном кадру ТВ камера.
Једва се спустио низ степенице монтажне бине. Граби већ ка 93. години, али му очи горе као и оног славног октобра када је са својом далматинском бригадом ослобађао Београд.
– Када видим ову младост и нашу овако утегнуту војску, срце хоће из груди да ми искочи. Имали смо шта да покажемо пред руским председником. А, ја сам са мојим друговима имао за шта и да се борим – у ходу нам је рекао херој Стево, пре уласка у аутобус. Он и његови саборци ушли су у легенду одавно.
(Вечерње новости)
