Прочитај ми чланак
„Хлеба и игара“- било је коментара, уз готово одређену дозу презира, као наговештај тога да једна овако масовна манифестација у садашњој економској ситуацији у Србији представља нешто сувишно. Ипак, уз сво историјско значење, парада по себи није била циљ. И важно је нагласити да је посета председника Путина Београду ипак више „хлеб“, него „игре“.
Дајте да једноставно поменемо оне могућности које се отварају пред Србијом: на пример, да постане „мост“ за европску робу у Русију, али само у случају да компаније отворе производне погоне у Србији и самим тим отворе нова радна места за локално становништво. Или, на пример, не ограничавати се само на сарадњи у области пољопривреде, већ је ширити на сферу високих технологија. Или реконструисати северни део трансевропске железнице, чији део пролази кроз Србију и тиме искористити руски наменски кредит.
Подсетимо да је Путин у Београду рекао: „Јужни ток не може бити реализован једнострано. То је као у љубави: она може бити срећна, само ако оба учесника овог дивног процеса желе да развијају односе.“ Овај „љубавни савет“ може се посматрати не само као сигнал европским партнерима, већ и као покушај да се српска страна мотивише и покаже више иницијативе.
Посету Владимира Путина Србији, анализирамо са позваним стручњацима: директором Центра стратешких иницијатива Душаном Пророковићем и професорком са катедре упоредне политикологије Московског државног института међународних односа Јеленом Пономарјовом.
Дакле, шта се може сматрати најбитнијим резултатом посете председника Путина Београду?
Јелена Пономарјова: Најважнији је даљи развој наших стратешких односа. Декларацију смо потписали још 2013.године, али сада се она „напунила“ конкретним садржајем. То како је председник био примљен сведочи о веома високом нивоу поверења межу нашим државама.
Шта више, у садашњим условима, када је запад увео санкције Русији, а сама Србија је кандидат за чланство и осећа притисак од стране ЕУ, може се рећи да је Београд показао храброст. Наша сарадња је обострано корисна: у условима светске кризе, ми пружамо руку и помоћ држави која је у тешком економском положају, а Србија подржава Русију тиме што није увела санкције.
Душан Пророковић: Главна порука је да Русија остаје активна на Балкану, као и да ће Балкан бити у њеном гео-политичком фокус у наредном периоду. Много је потрошено простора у претходним годинама да се објасни како се Русија повлачи са Балкана, а ово је најбољи деманти тога а потписани споразуми су да Русија нема овде само енергетске, економске интересе, као и интересе у сектору пољопривреде, већ и у секторима политике и безбедности.
Могуће је очекивати хладне реакције ЕУ и САД на само присуство Владимира Путина на паради у Београду. Неко од српских аналитичара је дешавања у четвртак назвао „војном парадом у духу хладног рата, под маском борбе против фашизма“…
Јелена Пономарјова: Таква реакција Запада не чуди и најпре потиче од политчара који траже „непријатеља“, а не од самог друштва. Затим, шта значи у духу „хладног рата“? То је парада у част светле будућности без нацизма. Чуди такво неуважавање, најпре успомене на српске хероје. Ми видимо покушаје рехабилитације нациста и њихових присталица у прибалтичким државама, у Украјини, а ова парада у Београду говори најпре да ми на те покушаје нећемо гледати мирно и спокојно.
Душан Пророковић: Оцена ЕУ и САД је дата у светлу украјинске кризе, због тога је она субјективна и краткорочно оријентисана. Долазак председника Путина у Београд има везе и са другим стварима, а не само са украјинском кризом. То се тиче и енергетске безбедности Балкана у наредном периоду, отварање руског тржишта за произвођаче из балканских држава, што може утицати на наш економски развој- не само Србије, него и земаља у окружењу. Овде је битна једна порука да Русија не одустаје од свог концепта стварања великог економског савеза који би се простирао од Лисабона до Владивостока. Дакле, порука председника Путина је окренута дугорочно, погледи ЕУ и САД- краткорочно. Због тога је њихова реакција пренаглашена и овако представљена.
Након преговора, особље Српско-руско хуманитарног центра у Нишу су добили дипломатски имунитет. Овим поводом се већ појавила теорија, да ће у овом Центру радити руски шпијуни, што наравно брине, на пример, САД. Рекло би се онда уз много ироније, да су и они који су у време страшних поплава у Србији, храбро помагали локалном становништву и борили се против језивих бујица, такође били шпијуни, а нама говоре да су то представници Министрарства за ванредне ситуцације…
Душан Пророковић: Запад на Балкан гледа као на своје гео-политичко двориште. Ни ЕУ ни САД нису биле толеранте ни око неких бенигнијих ствари, попут питања енергетске политике или извоза пољопривредних производа. Тек када се отвори питање безбедности и сарадње Србије и Русије у овом сектору, види се колико и Вашингтон и Брисел реагују нервозно.
За Србију је добро да један такав центар постоји, као иза све остале балканске земље, тај центар је оправдао своје постојање у низу кризних ситуација. Са друге стране, видите, такви споразуми постоје у низу држава на свету, иницирале су их управо САД, како би имунитет добили њихови војни представници или изасланици. Дакле, са руске стране није урађено ништа друго осим што је копиран један пример који већ одавно постоји и примењује се управо од стране САД.
Јелена Пономарјова: Колико познајем светску историју, шпијуни никада нису имали некакав посебан дипломатски статус. На овај начин, западни партнери покушавају да умање улогу наше хуманитарне мисије. Да, током поплава Русија је указала веома озбиљну помоћ, онда када српска војска, иначе демодернизована ради приближавања стандардима НАТО, није могла у пуној мери да помогне својим грађанима. Хуманитарни центар има задатак и да превентивно делује у смислу различитих могућих опасности, најпре разменом информација. Ако са НАТО-ом размењујемо информације у вези са деловањем различитих терористичких група, зашто не можемо на исти начин да делујемо са српским савезницима? Јер, овде се најпре ради о заштити живота обичних људи- наших људи.
