На јутарњем прелиставању штампе Тв Пинк, 28.10.2014. гледаоцима је уприличено једно прилично успаничено гостовање главног и одговорног уредника дневног листа „Информер“, Драгана Вучићевића. Чему паника?

Под број један – човек звани Никола Сандуловић је претходног дана прекинуо предавање које је на Лондонској школи за економију држао Председник владе Вучић, машући разним папирима и ЦД-ом и оптужујући Вучића за изборну крађу и претње против себе. Под два – суд је претходног дана вратио пасоше Мишковићима – оцу и сину.

За Вучићевића, ова два момента – „баш док је премијер био ван земље“ –представљају доказ да неко жели да угрози Вучића, сруши легално изабрану власт и баци Србију у хаос. Плус, ту је и штрајк адвоката, чија поента није, по Вучићевићу, да осигура права адвоката и џеп клијената наспрам новоуведене институције јавних бележника већ, опет, да ослаби власт Вучића и баци Србију на колена. Негде се у свом иступању Вучићевић позвао и на Устав, односно на његово кршење. Све у свему, после Пинковог „Доброг јутра“, многима није била потребна ни јутарња а ни остале кафе тог дана.

Шта не ваља са овом сликом?

Скоро све. Што се тиче инцидента у Лондону, сам Вучић се на лицу места захвалио Сандуловићу што му је прекинуо предавање, јер „цела Србија зна ко је овај човек“. Другим речима, кад те нападне једна компромитована личност, за какву Вучић држи Сандуловића – онда то некако дође као „услуга“, доказ да те само такви нападају, за разлику од осталог поштеног света. Уз то, на предавању није било никаквих претњи по безбедност председника Владе Србије, осим што су се, осим Сандуловића и његове адвокатице, појавили „још неки Албанци“, како преноси Вучић, и постављали питања. У чему је онда проблем?

Вучићевић тврди да је проблем у томе – откуд уопште Сандуловић у Лондону, да баш Вучићу поставља питања? А „сви знају ко је он“ (бивши телохранитељ Зорана Ђинђића коме је 2010. бомбу испод аута подметнула, по сопственим тврдњама, „голубарска мафија“). Хммм. Да… Да ли још неко овде види „смртну опасност“ за Вучића?

Није било претњи по живот. Није било ни покушаја физичког обрачуна. У најгорем случају, неко је платио Сандуловићу авионску карту за Лондон да би изнео незгодне, али и неозбиљно изнете оптужбе на Вучићев рачун током једног јавног предавања. А тај „неко“, ако пратимо Вучићевићево резоновање, требало би отприлике да буде – опозиција која не жели Србији добро. С друге стране, и та опозиција би могла да тврди, на исти начин као и Вучићевић, дакле паушално, да она не да нема ништа с тим, већ да је Сандуловићу вероватно сам Вучић платио авионску карту и издиктирао питања која ће да постави.

Чак би се и мотив могао наћи у таквом сценарију – да се још мало појача атмосфера премијерове „перманентне угрожености“, што би, опет, оправдало (додатне) репресивне мере од стране државе. А и да се скрене пажња са истински опасног по Србију састанка којег је Вучић одржао у Енглеској, следећег дана – састанка са ратним злочинцем и моралном наказом Тонијем Блером. Говоримо, односно галамимо о Сандуловићу да не би морали да говоримо о Блеру.

Што се тиче враћања пасоша Мишковићима – за сваког ко је правно верзиран и ко је са чисто правне тачке пратио цео процес против Мишковића, то не може да буде неко изненађење. Многи правници су, одмах по његовом хапшењу или каснијем дизању оптужнице, истицали да је оптужница несолидна, па чак и неодржива. Неки, попут Бранка Павловића, указали су и на подударност хапшења Мишковића (12.12.2012) са успостављањем границе са Косовом и Метохијом, и демонстрацијама које су због тога избиле 10.12.2012. Другим речима, власт је хтела да скрене пажњу са свог противуставног и противзаконитог чина искључивања Косова и Метохије из државно-правног поретка Србије.

И ту се сад можемо запитати – где су тад били Вучић(евић) и Информер? Где је била паника, где је била брига за Устав и законе, где је била брига да ће Србија бити бачена на колена? Нигде, ето где. Напротив. И Информер је (са)учествовао у медијској буци која је вешто и константно, ево до данашњег дана, прикривала и прикрива највиши облик криминала који се може починити против државе и народа – угрожавање уставно-правног поретка и територијалне целовитости земље.

И како онда имати икакве симпатије – чак и да је Вучић сада стварно политички угрожен? Како имати симпатије за неког ко је директно учествовао у негирању Устава, који је дозволио да се „избори“ једне непризнате терористичке творевине одржавају на територији Србије. И не само дозволио – него послао полицију и жандармерију на север КиМ да би помогао њиховом одржавању, и спречио оне који су привржени држави Србији да их омету или бар информишу друге о њиховој правој природи. Било је ту и претњи укидања социјалне помоћи ако се не гласа „по Јахјаги“, чак и трудницама, неовлашћеног пријављивања за гласање на „Јахјагиним изборима“ лица којима није падало напамет да на њима учествују, итд. Где је тад био Информер?

Опет, нигде. Бавио се много „важнијим“ стварима. Само нека нам каже сада главни уредник тог цењеног листа, шта је важније у једној држави од Устава, сад кад га се већ и сам сетио? Да ли је требало да њега и вољеног премијера прво нешто лично погоди да би се сетили највишег правног акта у земљи? И колико ће га се дуго (селективно) сећати? Само док „опасност“ по њих не прође?

И после нека се Вучић(евић) пита зашто Србија све брже клизи у опасну нестабилност. Уствари, већ је на поменутом јутарњем прелиставању штампе понуђен одговор (заобилазећи, наравно, претходно гажење Устава по питању КиМ): није реч само о Вучићу, већ и о односима са Русијом. Наводно, по Вучићевићу – све ово (рушење Вучића) је кренуло пуном паром уочи и после посете руског председника Путина. Дакле, по том резону – ако сруше Вучића, срушиће и зближавање са Русијом, и онда смо начисто пропали.

Најгоре је што је ово озбиљан аргумент, који се потеже у крајње сумњивом контексту. И то је оно што уствари представља истинску опасност по будуће руско-српске односе и, самим тим, по будућност Србије. Наиме, похвално је што званична Србија није увела санкције Русији (да оставимо сад на страну признавање украјинске територијалне целовитости „са Кримом“). Али, шта званична Србија ради на другој страни?

Наставља „европски пут“, који нас неминовно води ка тачки укидања споразума о слободној трговини са Русијом, по признању самог главног преговарача са ЕУ, Тање Мишчевић. Наставља се политика искључивог ослањања на фамозне „стране инвеститоре“ за (наводни) развој Србије, односно политика дискредитованог пљачкашког „неолиберализма“ Вашингтонског консензуса. Оранице се (про)дају Арапима, а најуспешније државно предузеће Телеком је сам Вучић одредио за продају. Наставља се вртоглаво задуживање земље.

С друге стране, преко Гласа Русије стижу дискретна подсећања на то да Русија, односно њен председник, Србији нуди практично све што жели, са алузијом на то да још увек није дат адекватан одговор руској „златној рибици“, што је у најмању руку запањујуће. Дакле – са оваквом Владином политиком, шта ће уопште да остане од суверене Србије да би уопште могла да постане не само стратешки него било какав партнер Русији? Или можда Русији треба да остане само онај неоглодани део Србије – који чак ни Западу неће бити потребан?

Око овога, дакле, треба да се мобилишу „русофили“ и „србофили“, и збију редове око „угроженог премијера“? Пошто Вучић воли историјске паралеле, поготово ако су из западне историје – може слободно да рачуна на то да ће у том случају, ако га Запад буде рушио због Русије, пре завршити као Кастер код Литл Биг Хорна.

И неће тада Вучић доживети судбину „Жуте косе“, како су Кастера звали Индијанци, зато што ће храбро погинути у неравноправној бици, већ најпре зато што ће остати сам, и то искључиво својом заслугом. Они којима је стало до Косова неће бити с њим. Они којима је стало до суверенитета неће бити с њим. Они којима је стало до искреног окретања Русији неће бити с њим. Они којима се згадио Хаг и његово злочиначко мрцварање Војислава Шешеља неће бити с њим. Они чији гласови не могу више нигде да се чују у српском медијском простору неће бити с њим. А, на самом љутом крају, неће нигде бити ни оних који му данас највише повлађују.

И ко је онда, Вучић(евић)у крив што је сада једина активна алтернатива Вучићу нешто што се на брзину покушава склепати у западним амбасадама и престоницама, и представити као „уједињена опозиција“? Сандуловић? Мишковић? Адвокати? То се зове полу-информисање јавности. Али, у овом случају, оно није ни мало наивно, нити безопасно. Нажалост, Вучићевић очигледно нема ни петљу, ни слободу – колико год се правио дрчним, бескомпромисним и храбрим – да се са том истином, и том истинском кризом Србије, суочи. Ни на Пинковим прелиставањима, ни у новинама које уређује. Али живот има незгодну навику да искаче чак и из најконтролисанијих уредничких шаблона.

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: Александар Вучић, Александар Павић, Информер, српски медији