Прочитај ми чланак
Стотинак хрватских ратних ветерана сада већ недељама протестује пред Министарством бранитеља у Загребу. Декларативно социјални бунт, прерастао је у политичко-идеолошки, а захтеви демонстраната су дефинисани „у ходу“.
Иако се првих дана говорило о протесту против смањивања материјалних права бранитеља и стопостотних ратних војних инвалида, од тога одустало. Наиме, актуелна влада није ни покушала да смањи материјална примања по разним основама, а за које се на годишњем нивоу издваја око шест милијарди куна јавног новца (око 782 милиона евра). Наравно да је ситуација далеко од идеалне; нису сви бранитељи стамбено осигурани, постоје и чекања за одлазак на медицинску рехабилитацију, а некима права која већ уживају нису довољна за нормалан живот, поготово у ситуацији тешке економске кризе за коју одговорност сноси и актуелна влада.
Али они који су покренули протест, петстотинак стопостотних инвалида чију жртву током рата у Хрватској нико не доводи у питање, адекватно су збринути, саопштено је из Министарства. И заиста, сами организатори су након неколико дана објавили да шаторе пред Министарством нису разапели због својих материјалних права, већ због нарушавања њиховог дигнитета, и дигнитета Домовинског рата чиме је „подручје борбе“ у потпуности пребачено на поље емоција које већ дуже време управља поларизованим хрватским друштвом.
Шатор као предизборна позорница
Сталне позиве премијера и председника бранитељи одбијају и кажу да неће да преговарају док се не смени министар, вуковарски бранитељ и заробљеник чак три српска логора, Предраг Матић, и његов помоћник Бојан Главашевић, социолог и син вуковарског новинара Синише Главашевића убијеног на Овчари. Сам министар никада није одговарао доминантно десно-конзервативном хабитусу бранитеља; у пола гласа му се замерала веза са вуковарском Српкињом, али и отворена подршка геј браковима и усвајању деце. Они који су најдаље отишли у својим оптужбама тврде да Матић није био добровољац и уз то му лепе етикету логорашког „друкера“. Истовремено, они који подржавају министра називају се „црвенима“, „Југословенима“ или „потомцима некадашњих комунистичких моћника“, па чак и путем јавних медија.
Да је реч о политичко-идеолошкој борби сведочи и захтев из протестног шатора за преименовањем Министарства бранитеља у Министарство хрватских бранитеља и доношење уставног закона о правима хрватских бранитеља, а све под паролом да власт „жели да изједначи агресора и жртву“.
А шатор обилазе многи – од грађана разочараних владајућим гарнитурама, преко истих тих владајућих политичара који то чине невољно и „по службеној дужности“, до председничких кандидата и будућих политичара. Међу онима који су топло дочекани су и икона деснице певач Марко Перковић као и Џо Шимунић, фудбалер на заласку каријере којему ФИФА забранила да игра на последњем Светском првенству, након што је са терена преко разгласа извикивао усташки поздрав „за дом спремни“.
Подршка демонстрантима није монолитна
Пред Савском 66 затичемо гужву и бројне новинаре. Мушкарца у маскирној униформи питамо ко је унутра. „Колинда“, кратко одговара. И заиста, за неколико тренутака из шатора је изашла ХДЗ-ова председничка кандидаткиња Колинда Грабар Китаровић. Опрашта се са окупљенима уз речи „чувајте се“. Под платном затичемо бројне ратне инвалиде, људе који су остали непокретни, без делова тијела, оне који рат, ни уз најбољу вољу, не могу да оставе иза себе.
Срдачно разговарамо, али одбијају фотографисање и снимање било каквих изјава за Дојче веле. Кажу да за то одобрење морају да дају Илија и Ђуро, вође протеста. Илију Вучемиловића проналазимо у гужви, недалеко шатора. Након што смо му објаснили да не желимо да снимамо разговор са организаторима већ са људима „из базе“, каже нам да је то могуће, али да је сада у гужви и да мора да реши неке друге ствари. „Вратите се за сат времена па ћу некога да одредим за разговор“, додаје.
Излазећи из гужве питамо мушкарца у цивилу зашто је ту. Каже, време је да се сруши ова „црвена“ власт, а након што смо рекли да смо са ДW-а, сасвим озбиљно додаје да Немачка у томе може да помогне. Само пар метара од њега, преко саобраћајног знака налепљена је фотографија особа чија се смена тражи. Испод лика Бојана Главашевића руком је дописана реч „јањичар“.
Грађани са интересовањем посматрају догађања са оближње трамвајске станице. Жена у касним тридесетим годинама каже нам да не подржава демонстранте. „Бранитељи имају све привилегије, њихова деца исто. Нека им пензије, али нису они приватизовали ову земљу. Шта ће бити са мојом децом? Зашто би неко имао пред њима предност на уписима у школе и приликом запошљавања само зато што му је отац бранитељ? Ја и да хоћу да протестујем за било шта, не могу, јер морам да чувам посао и да радим. Правим инвалидима заиста треба дати све што им треба за живот, осталима не“, закључује.
Једна од парола на протесту бранитеља
„Нисте у праву госпођо. Они су нас задужили, а данас их нико ништа не пита. Политичари их посећују само кад су им потребни гласови. Имају право да буду незадовољни“, добацује студент оближњег факултета након чега се у расправу укључује и старија госпођа која тврди да је иста ситуација виђена у Југославији са борцима НОБ-а. „Зар и ја нисам бранила земљу трчећи на посао под гранатама и спасавајући фирму у којој сам радила? Боље ме не питај колика ми је пензија. Зашто нико не решава лажне бранитељске пензије? Ја сам добила ПТСП од овог друштва, а не од рата“, бесно додаје уз опаску да се ни новинари не усуђују да се тиме баве.
Латентна сумња у пензионисане бранитеље
И заиста, мало је грађана који ће рећи да не познају бар једног лажног бранитељског пензионера који је, често и под дијагнозом ПТСП-а, испословао пензију. Према статистикама, сваки шести ратник остао је инвалид. Актуелна власт, пре свих министар Матић, најављивала је обрачун са таквима, али храбрости за то ипак није имала – упркос чињеници да су поједини лекари који су одобравали пензије током истрага признали недела и остали без противзаконито стечене имовине. Нажалост, ни бранитељска удружења којих има на хиљаде нису била заинтересоване за „бистрење ситуације“, па не чуди да међу грађанима постоји латентна сумња у пензионисане бранитеље којима оздрављење, у ситуацијама када је оно могуће, није у материјалном интересу.
Штета је, посебно за те младе пензионере који су још могли да раде, направљена пре двадесет година, објашњава психијатар Ненад Хорват из вараждинске Опште болнице.
„Послати људе у најбољим годинама у пензију је светски раритет. То ни двема најратоборнијим државама данашњице, САД-у и Израелу, није пало на памет. У мојој пракси виђао сам стотине и стотине људи који су из рата дошли психолошки тотално разваљени. Упорном терапијом, а чему је допринео и проток времена, највећи део њих је медицински консолидован – толико велики број да данас, у глобалу ПТСП-а, код нас више не представља ни делић оног проблема од пре две деценије. Шта је с тим људима данас? Да ли су психосоцијално рехабилитовани? Или су бирократски претворени у инвалиде? Шта год да пише у њиховим решењима, они нису инвалиди! Инвалид је реч који у дословном смислу значи ‘није вредан’, а у пренесеном ‘бескористан’. Може ли пар хиљада куна месечно то да компензује је једна ствар, а сасвим друга да ли тих пар хиљада куна месечно људе омета у рехабилитацији или оздрављењу. Таквих случајева видео сам поприлично.“
Наш саговорник тврди да су администрација, бирократија и којекакве комисије биле јаче, агресивније и упорније од струке која се није ни снашла, а све је већ било готово. „Уз све могуће локалне и историјске специфичности којима обилујемо, ту је био и притисак тренутка који је био такав какав је био, и као последицу имамо једно тешко одрживо стање у које треба ући свакако опрезно, али и храбро и одговорно. А да је реч о бурету барута, о томе треба много говорити, јер протеклих десетак дана то најилустративније показује.“ Проблем је, каже Хорват, неподношљив, нарочито због хетерогености бранитељске популације унутар којих има и врло радикалних карактера и идеја. „Они у синергији са радикалним политичким оријентацијама никако не могу да донесу решење проблема, будући да су и сами део, ако не и генератор проблема. Какво год да решење буде, оно не сме да повећава проблем. И без тога“, каже психијатар, „већ имамо толику количину агресије у друштву која се једва обуздава.“
(Дојче веле)
