Градови представљају производ времена једну никад завршену креацију човечанства која обухвата прошлост, садашњост и будћност. Дају нам једну визију и могућност путовања кроз време. Обележја којa сваки град носи, стоје да подсете људе да је ту био неко пре њих, да је град нешто више од светиљке на путу, улице, зграде… Град је производ одређених култура и цивилизација али је исто и њихов чувар. 

Што подразумева одређену одговорност града-чувара према културном, цивилизацијском и наравно вези између ова два, националном бићу становника како града тако и територије коју та нација обухвата. Тако да у ту националну територију улазе и села поред осталог. Веза између села и града дуго је била јака, заснивајући се на односу где је село поред економских фактора утицало на стварање националног идентитета, а град се трудио да га очува.

Раскид градског човека са селом догодио се његовом жељом за величином и моћи којом је започет процес жртвовања националног идентитета. Великим градовима Запада било је потребно становништво које ће бити одано само њима чиме је створен нови идентитет, наднационални заокружен империјалистичком идеологијом козмополитизма. Велики градови су се издигли изнад држава одбацивањем својих културних и цивлизацијских тековина ради успостављања себе као центара моћи. Нису ни приметили када су од великих полиса постали некрополиси.

Визија бесконачности и континуитета националне историје нестаје у некрополису, прошлост се одбацује, а садашњост и будућност су сједињене у могућности тренутног бољитка. Индивидуалност долази у први план уоквирена у чистом егоизму и испуњавању потреба према себи као појединцу. Грађанин некрополиса не осећа потребу за традиционалним вредностима, породичним наслеђем и наставком свог имена. У граду мртвих, историја како породична тако и национална не постоји. Сва дела прошлости се опраштају и заборављају, страх од смрти нестаје док је тренутак задовољства једино важан. Становништво се не обнавља, а то је некорполису једина храна. Зато како би могао да функционише потреба за привлачењем становништва је све већа и ту лежи искра империјализма у односу центра и провинције. Освлад Шпенглер је то одлично описао у свом делу „Пропаст запада“ где велике градове како су описани назива светским и пише овако… „Провинција је сада све, земља и село, мали и велики град све изузев ове две или три тачке. Нема више племића и грађана, слободних и робова, Хелена и варвара, правоверних и неверника, него постоје једино још грађани светског града и провинцијалци“.

Козмополитиски империјализам овде видимо у поставци светских градова (Шпенглер) као финансијских центара који се рекламирају паролом све разлике су допуштене, наћиће се за сваког по нешто. Сва моћ је интегрисана у центру само је потребна радна и животна снага из провинције, тако да свако ко жели бољи живот може га наћи једино ту. Грађани светског града говоре само једним језиком, а то је језик новца, шпекулације и кредита. Сви га одлично разумеју, кредитима купују све па и будућност где видимо кохезију са садашношћу. Живи се за моменат, а када дође време за наплату схвата се да је све било узалудно и грађанин светског града као духовно биће нестаје. Шпенглер тај процес назива јаловост цивилизованог човека са којим је назначена не само његова пропаст него и пропаст читаве једне цивилизације.

Насупрот светских градова (Шпенглер) стоје националне престонице као одговор на природни поредак живота и смрти. Сама национална престоница заснована је на идеји да она чини супштину једне државе, њено језгро које држи на окупу све становнике исте. Престоница јесте центар моћи али нема грубе одвојености од остатка државе. Заједничка историја је оно што не допушта да дође до цепања. Национална престоница као чувар историје даје пример осталима због чега они као држава уопште постоје. Она има за циљ да не заборави прошлост, на основу тога очува садашњост како би изградила пут у нормалну, модерну будућност.

Београд као национална престоница дуго је давао овакав пример. Све док је црвени бич није бацио на ноге и омогућио успон једне нове хибридне врсте грађанина, оног који себе назива светским. У народу њихов свет је познатији под именом београдски „круг двојке“.

Термин „круг двојке“ званично означава трамвајску линију око центра Београда али та иста линија представља једну невидљиву границу између Београда као националне престонице и некрополиса-града мртвих. Грађански „круг двојке“ устоличен је у време комунизма, под окриљем пароле једнакости, братства и јединства, сакривеног у елитизму својих домова и салона чинио је увек саставни део власти. Током 90-тих добија свој политички облик у оквиру странке ЈУЛ док после октобарске револуције отворено ступа на власт. Заступајући интересе свих од Тиране до Вашингтона супростављајући се својој земљи ради сопствене користи како новчане тако и статусне. Самоизолацијом од свог националног идентитета окренули су се империјалистичком модулу идентификације, не схватајући да иако себе сматрају делом центра они су и даље за њих провинција која сама себе води у пропаст.

„Круг двојке“ своје дејство најбоље показује кроз институције образовања и медија. Кроз образовање настоји да се обрише и преправи историја као главна спона са оним националним, док кроз медије се врши системска интеграција њихових „светских“ вредности унутар народа ради успостављања контроле. Њихово деловање можемо видети у једном скорашњем примеру неприказивања филма „Валдхајм-скривено зло“ о логору у Јасеновцу на националној телевизији где видимо настојање да се тај део историје заборави, док се истовремено рекламира филм „Кад сване дан“ о логору на сајмишту о измишљеним Србима нацистима и њиховим злочинима над Јеврејима, иначе тај исти филм је овогодишњи кандитат за Оскара у категорији страног филма. Ово је само један у низу примера где се национализам поистовећује са фашизом у корист хуманости где је уствари главни циљ потпуна дехуманизација човека и његово свођење на пуку провинцију.

У Србији данас села стоје празна док становништво бежи у градове где су етикетирани као потрошна роба које полако има све мање. Овако изгубљени у потрази за решењем гледамо путем националне престонице као светионика у тами али она нам све више личи на вулкан који бљује врелу лаву како по себи тако и по нама. Државне институције у оквиру Београда морају бити попуњене национално свесном интелигенцијом која је данас бачена на маргине друштва док хибридно грађанска мора да се врати на саму маргину где и припада.

Једино тако Београд може да обнови везу са нацијом и врати поверење народа као њихова престоница. Та веза и поверење се мора неговати да би се у најтежим тренуцима могла испољити као пре скоро 100 година када је мајор Драгутин Гавриловић са својим војницима бранио Београд. Његове речи изречене 24. септембра 1915. гласиле су : “ Јунаци! Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Слава им!

( Видовдан.орг )

Ознаке: Београд, национална престоница, немања Рајак