Прочитај ми чланак
Алисдер Меклеод у недавном чланку на Goldmoney.com указује на то да је Кина можда и пре 2002. године акумулирала између 20 000 и 25 000 тона злата. Замолићемо вас да ово пажљиво прочитате јер је веома смислено и поставља део слагалице који је тако дуго недостајао. Дозволите ми да додам, да ће, ако се испостави да је истина, то бити највећа финансијска вест од 15. августа 1971. године, када су САД одбациле златни стандард.
Меклеод сматра да се Кина “игра опосума” (вирџинијски опосум се претвара да је мртав када је у опасности – прим. прев.) у погледу својих златних резерви. Ако се сећате, Кина је 2009. години објавила да је акумулирала невероватних 1 054 тона злата. Вест је била велико изненађење и довела је до пораста цена на тржишту злата, јер се Кина потврдила као купац и да припада првој лиги власника златних резерви. Ако је Меклеод у праву о фонду од 20-25 000 тона од 2003. године, зашто би Кина “лагала” о томе колико је злата прикупила? Важно је разумети начин размишљања Кинеза, дубоко усађен у њих од генералa Сун Цуа. Заваравање противника је основна ратна стратегија и у ову категорију спада мисао “помози свом противнику да те потцени”. Да ли би Кинези рекли истину о својим огромним златним резервама ако је њихова намера да их и даље увећавају ? Не би.
Пре неколико месеци сам писао у вези кинеских златних резеви и идентификовао најмање 8 000 тона, али је моја рачуница била тек од 2009. године наовамо и уз претпоставку да је навод о 1.054 тона тачан. Хипотетисао сам да ако саберете 1.054 тона пријављених 2009. години, плус 3.000 до 4.000 тона у последње 2-3 године, а затим додате још 2.000 тона домаће производње, онда лако долазимо до 7.000 тона – без ичега из периода 2009-2011. Али да претпоставимо још 1 000 тона из те три године и стижемо на 8.000 тона. Имајте на уму ову бројку, требаће за каснију калкулацију.
Дакле, да ли је уопште могуће да је Кина акумулирала чак 30 000 тона током 20 година, од 1983-2002 ? Мислим да јесте, да је веома могуће и ево зашто. То значи да је Кина морала да купује 1 700-2 000 тона годишње са тржишта које је производило само нешто више од 2000 тона годишње. Са монетарног становишта, то би било тек 20 – 25 милијарди долара годишње, јер је годишња просечна цена злата била око 350 долара (по унци – прим. прев.) у овом временском оквиру, тада значајна сума, али запамтите, Кина је тада привлачила страни “врућ” инвестициони капитал и остваривала трговински суфицит сваке године. Са аспекта да ли је или не Кина могла себи да приушти толику акумулацију злата – да, ја мислим да јесте.
Друго је питање да ли је толика “гомила” злата могла да буде на располагању? Да ли је могуће да Кина купује 20.000 тона, а да у исто време имамо пад цена на 20 година “медвеђем” тржишту (падајуће тржиште вредносних папира – прим. прев.)? Мислим да јесте, из неколико разлога. Прво, засигурно знамо да су многе западне централне банке биле нето продавци (“Вашингтонски споразум”, на пример). Такође знамо, преко Френка Венероза, да рударске компаније и централне банке раде лизинг злата (које се продаје на тржишту). Он процењује да је од 2002. године изнајмљено (дато у лизинг – прим. прев.) између 10 000 и 16 000 тона. Изгледа да је већина централних банака преспавала доба када је злато било новац, па су чак и Швајцарци продали велики део свог злата. Неколико других анегдота је са Немцима и Италијанима. Годинама се мислило да је хеџ фонд LTCM кратак 300 тона или више италијанског злата које је изнајмио. Зашто Немци не могу да поврате своје злато од Њујоршке банке федералних резерви (The Federal Reserve Bank of New York) ?
Сада велико питање: како је могуће да су цене падале ако је Кина била тако велики купац ? Прво, да ли је Кина могла – сво време “испод тржишта” – да апсорбује лизинг и продају? Да ли је могуће да Кина (преко пуномоћника) ама баш никад није лицитирала за злато? Могла је да стоји пострани док се тржиште не затвори (неки од вас се можда сећају правила 6 долара, које је некада владало као данас што влада правило 2%), и чека на дневне препаде да акумулира позиције. Могли су чак да учествују у депресирању цене краткорочним хартијама од вредности, зар не? Да нису на њима можда губили новац како би акумулири физички производ? Неко од вас се можда чак сети приче Џима Синклера “Хунг Фат и Др. Но” од пре десет година или више, … можда кинеског порекла?
Постоји још један извор или снабдевања или потражње за златом о коме још нисмо говорили: Арапи, посебно Саудијци. Алисдер Меклеод износи хипотезу да су Арапи били велики купци злата између 1983. и 2002. године. У раним 1980-им су заиста могли. Али, шта ако су уствари били нето продавци у целом горе наведеном периоду? Шта ако су САД некако убедиле краљевску кућу Сауда са “договором који се не може одбити” ? Ми смо били заштитник Саудијске Арабије свих тих година, да ли је могуће да им је речено да уколико не спусте тонажу наша “заштита” може нестати? Само размишљам наглас, јер ако је Кина требало да акумулира такву велику златну тонажа, онда је то злато однекуд морало да дође и то “однекуд” је морала да буде комбинација снабдевања из рудника злата, продаје централних банки и каквих год других продаваца које се могло наговорити. Такође бих желео да напоменем да су се током 80-их и 90-их многа арапска деца школовала на западним универзитетима, где су их учили о новом статусу злата – “реликту варварства”. Да се то можда није запатило и код старијих генерација?
Раније сам поменуо своју претпоставку да је Кина нагомилала 8000 тона од 2009. године. Ако претпоставимо да је Алисдер Меклеод на добром трагу, али његову процену преполовимо на 10 000 тона … имамо готово 20 000 тона или и више него двоструко од онога што САД тврде да имају ! Друга трунчица информације је да Кина од 2003. године свом становништву дозвољава да купује злато – зашто, зашто би то радила? Да ли је Кина, као што Меклеод тврди, накрцала своје трезоре злата и онда одлучила да је дошло време да становништво мало штеди у злату? Да ли је Кина заправо капиталистичкија него што смо ми веровали и да се игра “гле мене, ја мртав” опосума годинама, а гомила злато? Мислим да је ово итекако могуће.
Желим да напоменем да, ако је то истина, наша теорија да је Кина преко пуномоћника тврдоглаво дуго на тржишту сребра и да одбија да са њега оде, добила много више на кредибилитету. Кина је САД дала у закуп 300 милиона унци сребра (можда чак и 600 милиона или више) још 2003. године. САД је тада нестало сребра и Кина га је изнајмила. Да ли је Кина то сребро изнајмила како би наставила с одливом западног злата? Да ли јој је њено сребро враћено или је Кина сада љута што је преварена ? Да ли је Кина своје сребро жртвовала за прави краљевски накит, наше злато? Кина има сву инфраструктуру, чак је изградила и нове “градове духова”. Ко је испао блесав кад смо им се смејали што их подижу? Да није Запад просто био глуп када је продао све своје злато или је то издаја?
На крају, желим да истакнем очигледно. Ако је Кина нагомилала 20 000, 25 000 тона злата, или чак и више, шта то значи? То значи да је Запад финансијски банкротирао и да је кроз процес елиминације велики део тог злата морао да дође из западних трезора! То значи да су се новац и моћ преселили на Исток право пред нашим очима и испред носа. То значи да Кина може да цену злата одређује колику год хоће … и у било којој валути. То значи да ћемо живети у синоцентричном свету у којем “правила одређује онај ко има злато”. То значи да ће Сједињене Америчке Државе (и већи део Запада) скоро тренутно бити отеране у земље Трећег света. Наравно, у данашњем свету, и ако је ово заиста била грешка Запада, опасно је што би могао избити веома гадан, последњи рат. Не верујем да ћемо морати дуго да чекамо да сазнамо да ли се Кина заиста игра “ма пусти ме, мртав сам”, или је Алисдер Маклеоду тек утекла мачка из џака! Као што сам рекао на почетку, ово би могло да буде највеће разоткривање финансијских махинација за преко 40 година!
Напомена преводиоца и приређивача: Добро, јасно је да због магнитуде онога што се овим текстом имплицира он може да буде само полазна основа за даље истраживање и копање по интернету. Плус, а неуобичајено за сајт “Глобал рисерч”, нема линкова на изворе. И превод је осредњи, у најбољем случају. Али се надам да смо некога заинтересовали и да ћемо сви добити неки квалитетнији и чланак и превод, детаљнију слику узрока опасности с којом се сви, на целом свету, суочавамо. Јер јесте Англоционистичка империја алава, али је и кинески змај – ала.
Аутор: Бил Холтер
Извор: China’s Massive Holdings of Gold Bullion. Is the West Financially Bankrupt? | Global Research
Превео и приредио за The Saker Српски: Александар Јовановић
