Свом коначном расплету Србија се може одупирати до пролећа. Не дуже.

1.

Хајде да видимо каква је природа баланса Србије између два жестоко сукобљена, моћна партнера – САД/ЕУ и Русије, са друге стране? Ако баланс заиста постоји, он може да буде двојак. Један – назовимо га за ову прилику апсолутни – подразумева математичко позиционирање на средини, а то ће рећи да оно што дајете једнима обавезно дајете и другима; оно што другима не дате, не дате ни првима.

Други је релативни баланс, где своје понашање можете да ускладите са захтевима великих партнера. Та врста баланса захтева да, ако вам један партнер захтева прст, а други целу шаку, овом другом, рецимо, дајете прст, а мање захтевног настојите да задовољите ноктом. У једној стабилној и статичној арени, ако таква уопште постоји, могућ је апсолутни баланс. У динамичној арени – а данашња је, најблаже речено, таква – Србија покушава да задржи релативни баланс.

Ту, наравно, постоје два тешко решива проблема. Први је тај што партнер који губи своју глобалну моћ своје захтеве неумерено повећава, скраћујући време њиховог извршавања, док партнер коју ту моћ повећава с разлогом од Србије захтева да ту динамику прати. Други проблем је у самој Србији. Наиме, она је у регионалним оквирима довољно значајна земља да њеним партнерима није свеједно да ли она и колико извршава њихове захтеве, али је у односу на тај значај несразмерно слаба да се тим захтевима одупре.

Ово је низ објективних околности – уз много субјективних, о којима ће касније бити речи – које Србију гурају у смртно опасну ситуацију. Наиме Србија је у специфичној врсти транзиције – од земље која је, балансирајући, моћне партнере чинила подједнако задовољним до земље која их чини подједнако незадовољним. Врло опасно!

2.

На тај начин може се објаснити проблем који је ове недеље српски премијер Александар Вучић имао са Москвом. Колико пре само годину дана, пошто ништа није реализовано од договореног са састанка Путина са српским првацима, Русија би закључила да Срби још нису довољно у проблему и оставила би ствар да сазрева. После одбрањеног Донбаса, ствари су се промениле, и непуне три недеље од Путиновог одласка постављено је питање плаћања и смањења испоруке руског гаса, што није ни било међу првих пет питања руско-српских односа на састанцима у Београду 16. октобра. Колико знам, највише се радило о српској поруџбини наоружања из Русије, договореној у Београду, поводом чега Срби нису урадили ништа. Зашто је оружје важно?

Два су суштинска разлога. Србија наоружана са пар милијарди долара руске опреме, чак и да никад не изађе из српских магацина, вратиће учинак западног разваљивања Србије годинама уназад. Речју, не постоји ниједан други потез између две земље који у кратком року може да има толики учинак. Други разлог је тај што је „братство по оружју“ данас вероватно једини потез који српско-руску сарадњу доводи у тачку са које нема повратка. Све друго може да се врати уназад, све друго може да се анулира.

Други важан део неспоразума између Русије и Србије тиче се Јужног тока. Чини се да је Србија у тој ствари, кријући се иза политичких притисака из Брисела, суштински крила озбиљне покушаје корупције од седам нула. То је Русима изгледало као да неко прави будале од њих, на шта су, као и свака велика сила, посебно осетљиви.

Е, сад, уколико Вучић каже да је неспоразум изглађен, а нико га из Москве не демантује, за очекивати је да су договори о оружју и Јужном току потврђени. Што се Руса тиче, прес служба Кремља у саопштењу о разговору није ни поменула гас, већ је шкрто бацила светло на суштину проблема: „Руски председник Владимир Путин размотрио је са председником Владе Србије Александром Вучићем ток реализације договора постигнутих у оквиру посете председника Русије Србији 16. октобра 2014. године“.

3.

На потезу је поново Запад, веома узнемирен идејом о руском оружју у Србији. Да је то тако, упућује и чињениоца да су се најважнији западни амбасадори у Београду у четвртак срели са ударним песницама антивучићевске медијске кампање. Дакле притисак ће се наставити, и биће још јачи. У Србији ће бити врло неизвесно.

Сам Вучић је, чини се, свестан опасности, будући да је у петак на Калмегдану пред вероватно зачуђеним француским премијером Мануелом Валсом одржао један ватрен и прилици непримерен говор, где је помињао оне „који Србији не желе добро“, да ће она „показати своју снагу, храброст и одлучност“ онима „који су помислили да Србију могу да руше онако како они мисле и како им је пало на памет“. „Свима који покушавају да уруше мир и стабилност у земљи, који данас позивају на отцепљење дела наших територија, који политиком, а не правом покушавају да изазову дестабилизацију Србије, поручујем јасно и недвосмислено – Србија је слободна, једна, једина и недељива, стабилност Србије нећете срушити ма колико се трудили“, рекао је Вучић, рекло би се, свестан шта може да очекује пошто је у среду Путину телефоном рекао „да“.

То што његово понашање последњих дана некима изгледа параноично, а писање медија за које важи да су под његовим утицајем и хистерично, не значи да му не раде о глави. Уосталом његови актуелни избори сасвим су довољан мотив за његово понашање. Ако се одрекне подршке Русије, која све више личи на узми или остави, будућност Србије биће одређена искључиво понашањем Запада, а аисторични повратак Србије у монополарни свет не би значио друго до даље, брже и бруталније комадање не само територије него и економије и друштва. Наставак игре на Русију подразумевало би њено интензивирање и јак ударац са Западне стране.

Посебно отежавајућа околност јесте та што Србија нема конфигурисану политчку сцену, на којој би Вучића који не може да издржи притисак могла да наследи нека опозиција, спасавајући на тај начин Србију. Вучићев пад у овим околностима не би подразумевао ту сигурну руку која би могла да настави са вођењем државе, што подразумева потпуно урушавање целокупног политичког система и државе.

4.

Колико год имао заслуге за чишћење сцене од артиста и модела петооктобарске епохе – где су, додуше, изостали, њена пуна демистификација и дисконтинуитет с њом – Вучић ће бити последњи владар тог доба. И то није нимало спорно. Он је тај који данас црпе последње економске, политичке и идеолошке ресурсе те епохе, доживевши неуспех да се приближи њеним страним и домаћим креаторима и њени елитама, дубоко незадовољним ниским пљачкашким карактером данас почишћених извршилаца тог срамног историјског периода у Србији.

Оно што остаје питање гласи: хоће ли Вучић бити први владар постпетооктобарске епохе? Лидер који је у петак на Калемегдану био у стању да одржи онако ватрен патриотски говор сведочи о томе колико је свестан тога да је Србија смртно угрожена. Човек који одржи такав говор и наставља да делује у континуитету своје дотадашње политике не може бити свестан опасности које су се надвиле, него их само користи да би хистеризовао друштво, које би, по њему, требало да страхује више од онога што га чека од Вучићевих потенцијалних наследника него онога што га чека од Вучићевим мерама економског обезглављивања земље.

5.

Ако данас говори о онима који хоће да сруше Србију, сидбинско питање за Вучића је следеће: мисли ли да је брани даљим сиромашењем грађана за рачун оних које данас оптужује за рушење земље? Хоће ли је бранити са ММФ и Светском банком, заинтересованим само за Србију која ће да враћа дугове по цену биолошког опстанка свог становништва? Хоће ли је бранити са онима који су га поредили са Черчилом док се одрицао Косова и Метохије а који га пореде са најгорим диктаторима јер одбија да се одрекне Русије, последње подршке из света без које Србија не може да устане?

Или ће је бранити са онима који су све уверенији да Србију ваља бранити и од Вучића и од оних са којима он данас Србију брани? То је једино питање за њега, које му неће предуго стајати на столу: хоћеш ли сад да мобилишеш Србију, пошто си АнтиСрбију мобилисао два пута – једном на својој страни и други пут против себе?

6.

Какав год одговор на то питање био, једно је готово сигурно: свом коначном расплету Србија се може одупирати до пролећа. Не дуже.