Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ или Хашки трибунал) је донео одлуку да пусти Војислава Шешеља на привремену слободу после 11 и по година притвора. Ово је свакако негативни светски рекорд у трајању притвора. (Хашки суд није донео првостепну пресуду у случају Шешељ након 11 и по година притвора.) Судско веће је признало да је притвор је прекинут само због озбиљног погоршања здраственог стања.

О каквом се правном скандалу у случају Шешељ ради, показују и поређења са другим познатим светским процесима. На пример, Нирнбершки процес трајао је око годину дана, иако се радило о најчудовишнијим преступима у историји човечанства Тачније, чињенице показују да је Нирнбершки процес отпочео 20. новембра 1945. године, а окончан је 1. октобра 1946. године. Или, окончан је у року краћем од једне године!

Такође, оптужени у Нирнбершком процесу су били 12 година апсолутна војна и политичка власт у држави која је појединачно била најјача војна сила на свету у том периоду. Оптужени у Нирнбершком процесу су командовали војском која је освојила највећи део Европе и изазвала смрт неколико десетина милиона људи од предграђа Москве до јужних граница Француске. (Оптужени у Нирнбершком процесу су командовали војском и привредом огромне државе која је за 6 година рата произвела 109.000 авиона и 67.000 тенкова и која је 1945. године имала 7,5 милиона војника и која је у шест година које су претходиле рату потрошила на наоружање 60 милијарди тадашњих марака.) Прецизније, оптужени у Нирнбершком процесу су водили милитаристичку и богату државу, коју скоро шест година нису могле да савладају све друге велике силе света удружене у коалицију против ње.

Ништа слично не постоји у случају Шешељ. Србија није никога напала, управо супротно, њу је напао НАТО. Ипак, Шешељу се судило скоро 12 година без првостепене пресуде и пуштен је на слободу јер се судско веће уплашило да може доћи до Шешељеве смрти у затвору ако се не буде адекватно лечио. Дакле, скандал незабележен у модерној правној историји.

Такође, још једно поређење са познатим судским процесом указује на такав закључак.

Макси процес у Палерму против сицилијанске мафије је почео 10. фебруара 1986. године, а завршио се 17. новембра 1987. године. (У њему је било оптужено 465 лица и осуђено 365.) Дакле, то је био процес (за разлику од случаја Шешељ који није могао да се заврши за 12 година) који је трајао мање од две године.

Такође, суђење у Макси процесу одржано је у бункеру/судници, који је имао чак и противваздушну одбрану (изградња је коштало око 100 милиона тадашњих долара). Ипак, судије у Макси процесу су смогле снаге и храбрости да заврше суђење у року мањем од две године.

Коначно, такво кршење људских права и права на слободу као у случају Шешељ је незабележено чак и у Африци. У том контексту, као правни саветник Војислава Шешеља имао сам прилику да читам извештај о раду Међународног кривичног суда за Руанду. (Председник Међународног кривичног суда за Руанду судија Денис Бајрон упутио је Савету безбедности Уједињених нација 5. новембра 2010. године писмо/извештај о раду). У том документу се износе статистички подаци о просечном трајању процеса пред МКСР.

Када се анализирају ти подаци из свих 40 предмета које је МКСР разматрао у периоду од 1996. године до 2010. године, долази се до следећег закључка. Не постоји ниједан појединачан предмет разматран пред МКСР од 1996. године до 2010. године који је трајао дуже од предмета Шешељ! На пример у предмету који је најдуже трајао, првостепена пресуда у случају Tharcisse Muvunyi донета је 12. септембра 2006. године. Затим је жалбено веће у случају Tharcisse Muvunyi донело своју пресуду 29. августа 2008. године.

Дакле, МКСР је у року од 7 година и 10 месеци година донео другостепену пресуду у најдужем појединачном случају, разматраном у периоду од 1996. године до 2010. године. Са друге стране, МКСЈ није био у стању да у случају Шешељ да након скоро 12 година донесе првостепену пресуду! Нема оправдања за овакво флагрантно кршење начела експедитивности у случају Шешељ. Ниједан правник неће поверовати у тврдњу да судије у Африци имају боље услове од оних у Европи.

Наравно, ови подаци јасно показују и још једну чињеницу – Војислав Шешељ је био толико дуго у притвору не само због непрофесионалности судског већа Хашког трибунала. Он је био толико дуго у притвору и због политичких разлога (спољашњих и српских).

Постоји још један посредан доказ за ту тврдњу. То је хистерична реакција српских власти на најаву његовог повратка. Прецизније, Шешељ се није ни укрцао на авион за Београд, а већ су почели конфузно/контрадикторни напади власти на човека који скоро 12 година није видео свој дом. Мало достојанства и уздржности од стране власти у таквом тренутку су били најмање што су они могли да ураде за овог српског држављанина који је прошао кроз такву голготу.

Међутим, ропски менталитет и понашање које је демонстрирано у односима са западним “партнерима“ од 2012. године и фолклорно/театрално понашање у односу са Руском Федерацијом у последњих неколико месеци је у овом случају прерасло у непристојне и кукавичке нападе на човека, коме чак и политички неистомишљеници одају признање за храброст и доследност у условима деценијског притвора.

Ако се овоме дода и чињеница да Шешељ има више него озбиљне здраствене проблеме, онда најновији неукусни напади на њега добијају и срамну димензију.

Наравно, то се можда могло и очекивати после ћутања два најодговорнија човека у држави који нису смогли снаге да (и поред политичких неслагања) макар формално осуде Хашки трибунал када је постало познато да Шешељ болује од опаке болести која му угрожава живот.

Коначно, када се претходно има у виду, јасно је да Србија неће и поред заклињања новопечених и старих европејаца у такозване европске вредности, постати нормална држава све док њени лидери не буду разумели да се чак и политичком противнику морају гарантовати основна људска права.

(НСПМ)

Ознаке: Haški tribunal, Војислав Шешељ, медијска хајка, Проф. др Дејан Мировић, српска штампа