Прочитај ми чланак
(Милорад Екмечић)
Рузвелт је желео да се Хрвати искључе из стварања нове југословенске државе, али је то спречила Британија
Могуће пето издање моје књиге Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492-1992) садржало би више допуна, које сам већ припремио. За једну ће свакако бити богатија. Реч је о податку који сам чуо у документарном филму на загребачкој телевизији 12. октобра 2010. о Андрији Хебрангу.
У филму је о Хебрангу говорио и хрватски политичар Стјепан Месић. Испричао је како је 1992, када је формирана независна хрватска држава, Туђману и њему дошао један од официра у групи Лорковић-Вокић, који су на иницијативу Ватикана 1943. покушавали да збаце усташку власт у Хрватској и усташку државу преведу на страну савезника. То се, иначе, радило у свим фашистичким земљама. Председник Рузвелт је преко свог изасланика у Ватикану Мирона Тејлора, а потом и њујоршког надбискупа, захтевао да се као предуслов могућем помирењу западних савезника и фашистичких држава све фашистичке вође у тим земљама замене с новим људима. То је успело само у Италији и Мађарској.
БРИТАНЦИ СПАСАВАЈУ ХРВАТСКУ
У Загребу се радило на томе да група од седам генерала и министар спољних послова Младен Лорковић формирају језгро владе која ће Хрватску превести на савезничку страну. Генерал који је то саопштио председнику Туђману и Стјепану Месићу предао је Туђману и неке документе о томе. Тај официр је прешао на партизанску слободну територију 1943. и са Андријом Хебрангом расправљао о могућности формирања нове хрватске владе. У њу би ушли представници опозиције усташком покрету и министри, са стране комуниста, а председник владе би био надбискуп Степинац. Усташама би било наређено да оду негде на европски запад. Ствар је пропала, јер је Хебранг том изасланику рекао да он може преговарати само са оним усташким првацима с којима је преговарао у затвору пред 1941. Павелић је целу ту завереничку групу ликвидирао. Уместо усташких јединица, предвиђани су „крижари“, под вођством Степинца.
Месић вели да је документе које му је официр предао Туђман оставио негде у својим ладицама.
Овај податак надопуњује оно што већ постоји у књизи Дуго кретање, у којој сам описао страх Ватикана да Силе Осовине губе светски рат и да треба у задњи час учинити промене да совјетске трупе не окупирају целу Европу и без савезничке помоћи. Приликом посете Степинца Ватикану због ових ствари 1943, он је био критикован, чак осуђиван од неких кардинала, да је крив за усташка злодела од 1941. над Србима. Француски кардинал Тисеран оптужио га је у лице да је крив за насилно покрштавање 350.000 православних Срба и да су му због тога дражи Срби од Степинчевих Хрвата.
У књизи сам такође описао сву позадину ових покушаја Ватикана, за које је посебно била заинтересована Велика Британија. Рузвелт је оптуживао Хрвате да је у њиховој држави од априла 1941. до августа 1942. године убијено 744.000. Од тога су Немци убили 78.000 људи, а Хрвати 600.000. Рузвелт је наговештавао могућност да се Хрвати искључе из стварања нове југословенске државе и да се цела ствар мора предати Србима. Хрвате треба казнити, као седам америчких држава у грађанском рату 1865, да им се намеће гувернер, јер нису дозрели за вођење демократске државе. Британија је онемогућила тај Рузвелтов наум.
ФИЛОФАШИЗАМ, ФИЛОАМЕРИКАНИЗАМ
Ово је био разлог да се Степинац полако окретао ка хрватском комунизму као спасиоцу од ове Рузвелтове каштиге. Степинца су почели називати филокомунистом, држао је говор о добрим стварима у комунизму.
Када се данас говори о намери Ватикана да Степинца прогласи свецем, поновићу, није Степинац једини заслужан за ликвидације до милион Срба и небројеног броја Јевреја у хрватској држави 1941-1945, него Католичка црква у целини са папом Пијем II на челу. У тој држави је од самог почетка предвиђана ликвидација православног становништва. Лука Пјетромарки, Мусолинијев дипломата, приликом посете Загребу био је запањен фанатизмом којим је Павелић захтевао тоталну ликвидацију православних у хрватској држави.
Кажу Степинац није крив јер „није знао“ за злочине над Србима 1941-1945. Ко за те злочине није знао? Јевреје су протерали на први дан капитулације Југославије, пре успостављања усташке власти из Горњег Града у Загребу јер, по традицији до 1918. године, то је за њих била забрањена зона. Ту су катедрала, Каптол и главне црквене установе.
Некада филофашистичка данас филоамеричка, заједница од милијарду и 200 милиона верника у свету представља један од главних стубова у америчкој политици глобализације. Због тога је расцепкана југословенска држава, а крај цепкања српског дела још није на видику. Сметамо им због могућег нашег устанка у случају да се криза са Русијом продуби.
(Новости)
