Прочитај ми чланак
Четврт века од пада Берлинског зида у Немачкој и даље влада носталгија за истоком – „осталгија“. Производи некадашњег ДДР-а, од краставаца до Трабанта, буде сећања. Крију ли се иза тога и неки политички мотиви?
Преноћиште и становање као у доба бившег ДДР-а. То је још увијек могуће у хотелу Остел у берлинској четврти Fridrihshajn. Власницима хотела дуго је требало док нису прикупили оригиналне тапете и намештај, како би опремили 60 соба у стилу живљења „као у бившем ДДР-у“. Ипак, труд се исплатио. Собе су углавном заузете. „Гости једноставно желе да виде како се некада живело“, каже власник Даниел Хелбиг и тврди да је многим гостима стало и до тога да доживе тренутке без стреса и журбе, без телевизора, телефона и осталог луксуза.
Истински повратак у доба бившег ДДР-а ипак прижељкује само још десет до петнаест одсто од оних 16 милиона грађана који су заиста живели у нечему што се може назвати покушајем успоставе социјалистичке државе. То потврђују анкете.
Носталгија цвета
Без обзира на то, Силке Ридигер је сведок правог јуриша на производе из бившег ДДР-а који се могу купити преко њеног интернет-портала. Они се производе у још само неколико мануфактура. Има ту још и одеће, музике и филмова, али и оригиналних новчаница или ордена. Једна новчаница од 100 марака из бивше државе данас кошта 25 евра.
Равно 350 евра стаје прави орден који је бивши режим Ериха Хонекера додељивао онима који би показали изузетно залагање на послу. Данас се „орден рада“ добија поштом, након што се наручи преко интернета. „Најбоље се продају намирнице направљене по некадашњим рецептима“, каже Ридигер. Ту је пенушаво вино Црвенкапица из Фрејбурга, сенф из Бауцена, краставчићи из Шпревалда, кафа марке имНУ, КлубКола (имитација оне америчке) или чоколада у облику куглофа.
„Људи се радо сећају некадашњег живота. Они све то и нису доживљавали тако лоше, али много тога је нестало падом Зида“, Ридигер свој пословни успех. Својим пословним потезом она ни на који начин не жели да шаље неки политички сигнал. То не желе ни они који купују робу преко њеног портала. „Онај ко воли пралине из творнице Халорен, жељан је укуса свог детињства“, каже Силке.
И Дирк Гринер је сведок да онима који се убрајају у носталгичаре није битан политички систем, него емоције: „Људи са сузама у очима посматрају предмете који су били део њиховог живота.“ Он је заједно са својим родитељима у Лангенведингену код Магдебурга у Осталги Кабинету сакупио 20.000 предмета из доба бившег ДДР-а. „Посетиоци првенствено код кухињских уређаја питају могу ли се они још купити јер су уверени у њихов квалитет.“ Дирк Гринер у таквим случајевима моли за разумевање – ако би почео да продаје ствари које је сакупио, његов музеј би убрзо остао без експоната.
Недостатак друштвеног признања
„Многи људи из бившег ДДР-а још увек се осећају као да су остали без домовине и да су странци у уједињеној Немачкој. Живот у некадашњем ДДР-у је био једноставнији и прегледнији“, тврди Клаус Шредер. Овај доктор социологије и политиколог са Слободног универзитета у Берлину интензивно се позабавио процесом уједињења Немачке. Основна спознаја гласи: многи људи су након радикалних реформи и увођења тржишне привреде стекли утисак да су њихове биографије постале безвредне и да се не поштују. Многе фирме и њихови производи су током 1990. практично преко ноћи престали да постоје.
Због тога многи своја сјећања чувају уз помоћ предмета и то уз слоган: Нисмо ми били толико лоши, као што то тврди Запад. Жеља за признањем има и друге последице. „Око 40 одсто младих чији су родитељи живјели у доба бившег ДДР-а о том добу не говори као о диктатури, а чак 50 одсто њих тврди да ни на Западу не влада истинска демократија“, наводи Шредер. У оваквим ставовима он такође види жељу за постизањем „равноправности са Западом“. Немачко друштво би требало да се забрине уколико се овакви ставови претворе у ново другачије виђење историје. Није опасна носталгија, него политичка равнодушност која је у међувремену наступила.
Штефан Воле, шеф Музеја ДДР-а у Берлину, има слична искуства. Он стога покушава да ово улепшавање историје увек суочи са неугодном реалношћу. Носталгија у овом музеју се прекида најкасније у соби која је копија просторија у којима је бивша тајна полиција Штази саслушавала људе. Ова полиција је надзирала и пратила грађане те ригорозно кажњавала сваки покушај отпора режиму. Из звучника се чују оригинални снимци саслушања. „На овом месту се и најразузданији разред ученика потпуно умири“, каже Воле и задовољно закључује како је врхунац носталгије с политичком позадином већ превазиђен: „За нову генерацију, ДДР је једноставно историја.“
Прошлост ДДР данас је иначе још увек присутна првенствено на путевима у виду аутомобила марке Трабант или Вартбург. Становници бившег ДДР-а су и по десет година чекали на свој примерак Трабанта. Инго Шпекман данас тај аутомобил изнајмљује за венчања и друге прилике: „Када споменете тај аутомобил, људи се често сете међусобне подршке људи у бившем ДДР-у.“ Шпекман је уверен да је људе повезивало то што су се помагали и ручно израђивали резервне делове за Трабанте. Тога више нема, примећује он са жаљењем. Очигледно је да није једини који тако мисли.
