Прочитај ми чланак
Историја је, говорили су Латини, „учитељица живота“. Непотребно је ићи тежим путем и сваки пут испитивати шта ће бити ако су нам наши преци већ дали пример за то. Историја нам служи да би знали ко су нам увек били и остали пријатељи, а ко никад није био па логично никад и неће бити.
Де Гол је давно приметио: „Опасни су само они непријатељи које не можете препознати“. Дакле ако до сада нисмо знали зашто онда, водећи се Де Головом констатацијом, треба да се консултујемо са „учитељицом живота“, да би препознали ко су нам непријатељи и да не би дошли у опасност.
Када погледамо историју, недвосмислено видимо да постоји нешто што је карактеристично за све земље: пријатељство са другим државама је увек било засновано на једном од три фактора:
тренутном – личном пријатељству или родбинским везама владара тих држава;
најчешћем – интересу и
једином природном – пореклу и вери.
Кроз историју Србије имали смо одређене пријатељске односе засноване на породичним или пријатељским везама наших владара или политичара. Али као што је већ и поменуто, то је само тренутно, јер са њиховим одласком нестаје и пријатељство међу тим државама. Наравно да данас то није ни могуће, без обзира што се наши политичари хвале неким личним пријатељским односима. Па свима је јасно да ту пријатељства нема. Како би они могли бити пријатељи са неким кога први пут виде на скуповима на којима се Србији износе ултиматуми. А ко нормалан може такве називати пријатељима. Сасвим је јасно да тамо где не постоји историја познанства не може постојати ни пријатељство. Наши политичари имају такву биографију и толико искуства иза себе да се њихова евентуална познанства могу свести на локалне кругове углавном сумњиве прошлости. Овде се ради само о понизности из личних побуда које се, да би се оправдале кроз медије, представљају као неки пријатељски односи.
Нажалост, као земља са малом територијом тешко смо могли да своје пријатељске односе заснивамо на обостраном интересу као најчешћем облику сарадње међу државама. Већима и јачима од себе никад нисмо могли да парирамо у материјалном. Оно где су они видели интерес јесте искључиво наша терторија која је увек имала стратешки значај за Европу. Позната је реченица: „градили смо кућу на стази слонова“. Наравно да онај ко жели да преузме нашу територију не може ни по ком основу бити пријатељ.
Хтели не хтели, кроз историју смо увек бивали приморани да схватимо да нам, после свега, остаје оно једино и логично, а то је оно природно. Дакле, кроз историју једино што нас је истински везивало са другим државама јесте порекло и вера. Та природна путања нас и везује са братским православним руским народом. Колико год да се кроз медије труде да то прикажу у другом светлу, не може се преварити душа светосавска. Јасно је нама да понекад није лако. Гледајући кроз историју, много чешће нас живот није мазио. Посебно онда када Русија није била довољно јака. Непријатељ је то увек користио тако што је нападао Србију, постављајући ултиматуме и давајући лажна обећања, знајући да Србија нема друге природне савезнике.
Наравно има још оних народа који су и пореклом и вером исти, али Србин није лако бити. Тако су наша браћа, чија је крв истог порекла, користећи историјске кривине напустила Србе. Одрекли су се свог порекла и од тада покушавају да докажу да су нешто друго. Неки су прелазили у ислам, неки у католичанство а неки су се само попут Македонаца и Црногораца предали јачем.
Такав пут ником од њих није донео ничег доброг, а изгубили су и оно што су имали. Постали су људи без поноса, народ на својој земљи са туђим именом, туђим пореклом, туђим обичајима…
Енглези су увек упозоравали: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Стога бих волео да наши властодршци обрате пажњу и на ове речи кад већ толико причају о том Западу. Није нам потребно да стално учимо на тежи начин. Ми који смо захваљујући својим ђедовима и њиховом чојству остали Срби морамо да останемо достојни потомци. Задатак није лак али много битније је да није немогућ. Потребна је само одлука и вера. Пут ће можда онда бити трновит али је вредан оног што нас чека на крају.
Не сумњам да вас разни говори збуњују. Људски је да погача у туђим рукама изгледа лепша и већа. Али баш зато пре него што посегнемо за њом треба да се запитамо ко се то најео туђег хлеба. Бајковито звуче говори попут овог:
„Српски народ постаће члан велике европске породице. Србија више неће бити мета за поткусуривање рачуна великих светских сила. Нестаће страха од нових ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе. Рад ће постати једина и уистину права вредност. Духовна народна блага, вера, породица, све културне тековине, приватна својина, стварни покретач напретка, биће заштићени и обезбеђени. Отпочеће нови бољи живот…“
Сем што звучи лепо, тај говор делује и познато – баш као и овај:
„Србија се налази на Балкану; Балкан у Европи. Европу представљају европски народи. Они данас воде битку за независност и слободу целог континента.
Србија није изоловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме па ни Србији нема живота. Без победе заједнице Србију чека – смрт.
Србине! Ти с правом желиш лепшу будућност. Ти тражиш слободу. То је оправдано. Ред, рад, социјалну правду према труду, право на културни развој, право на живот, ко ти гарантује? Да ли ће ти донети очекивану слободу народи који не живе са тобом у заједници? Да ли …“
Кажете да сте препознали говоре наше политичке клике, поготово оних који су као наш премијер меког срца одушевљени Немачком и њеним испразним обећањима. Тврдите да сте овај говор чули на Пинку прошле недеље бар десетак пута када је премијер одушевљено саопштавао нова обећања Европе. Не желим да вас убеђујем у супротно. Не желим да тврдим да није тако, могуће је да сте стварно и чули или прочитали прошлих недеља нешто слично. Али онда морамо опет да консултујемо „учитељицу живота“ да би знали одакле су те говоре наши властодршци преузели. А историја недвосмислено показује – од нацистичке Немачке. Управо та обећања нам је давала нацистичка Немачка док нас је држала под окупацијом од 1941 до 1945. И наравно да је и тада било оних који су у то поверовали.
Желимо ипак да верујемо да су данашњи политичари само имали лошег професора историје. Желим да мислим да наши врли властодршци нису били упознати да нам је Немачка већ нудила уједињену Европу пре 70 година, а знамо како је та Европа завршила.Надам се да не мисле да је то једини пут којим Срби треба да иду. Не би било добро за народ да га воде они који су свесни ове лажи али и даље пропагирају тај пут због личне користи. Државник Александар Хамилтон је такве описивао речима: „они који не вреде ништа, падају за било шта!“.
Срби нису народ који пада за било шта. Знао је то и један много познатији Немац од Ангеле Меркел – Гете, и зато је и ценио све што је српско. Па ако већ морамо да слушамо шта су рекли Немци, предлажем да то буде оно што је рекао Гете: „оно што сте наследили од својих предака морате и сами да заслужите, иначе никад неће бити ваше.“Ове речи су блиске српском народу па их није тешко ни послушати. Не смемо погазити светосавље, не смемо упрљати образ својим потомцима. Живот јесте суров учитељ и увек прво даје тест, па нас тек онда учи лекцији. Срећа је да су наши преци те тестове већ полагали и да је нама остало само да консултујемо „учитељицу живота“ и тест препишемо. А у том тесту јасно пише да је Србија кроз историју искрене пријатеље, браћу и савезнике имала само на основу оног јединог природног фактора – порекла и вере. Нема никаквих недоумица: праведна, искрена и православна душа свој спас може наћи само у истоверној, праведној и искреној браћи – а она нису део лажне ЕУ-творевине.
