Прочитај ми чланакОд враћања вишестраначја у Србији се непрестано одвија процес дељења политичких странака. Одлазе фракције које потом нестају или постају нове странке. Свака наша релевантна политичка странка је прошла (и пролазиће) кроз такву деобу. Да само поменем данас најзначајније – Српска напредна странка постала је од Српске радикалне странке, Демократска странка Србије и Либерално демократска партија од Демократске странке (као и још доста других), Нова Србија је дете Српског покрета обнове, Покрет социјалиста основаше кадрови бившег ЈУЛ-а итд. Сви ти расколи и новонастали политички животи образлагани су углавном питком демагогијом, која је прикривала тренутни политички интерес и, у Срба незаобилазну, личну суревњивост.
Ипак садашњи „растур“ Демократске странке Србије потпуно је специфичан јер се објашњава само двема, ваљда непријатељским, речима. Они који осташе врте се око „суверенизма“, а пробрана мањина која је напустила странку наставила је да се кити „неутралношћу“. Нама грађанима остаје да нагађамо шта то крију ти страшни појмови због којих на пут нестанка загази ова некада велика и владајућа политичка странка. Што је још мистичније, све су прилике да ниједна од страна није сасвим начисто шта би то уопште могла бити „неутралност“, а шта „суверенизам“ државе и државне политике.
Политички неутрална је она држава која се не сврстава ни на једну од сукобљених страна (држава). Неутрални сте када у конкретном конфликту, као што је рат, не подржавате никога (тако је Шпанија била неутрална у Првом, а кажу и у Другом светском рату иако је имала профашистички режим). Ипак, данас се неутралност у Европи поима простије (и нетачније), преко чланства у НАТО-у. Отуда су неутралне и државе које не смеју у тај савез (Аустрија), које не желе (Шведска и Финска) или које му још нису дорасле (као Македонија и Црна Гора). Све то је баш подалеко од стварне и дугорочне политичке неутралности коју имају можда једино Швајцарска и Ватикан. А хоће и могу да је плате.
Други појам, „суверенизам“ (сувереност) је при дефинисању савремене државе и њене политике сасвим необухватљив. Требало би да је суверена држава она која самостално одлучује. Али на свету је таквих држава свега неколико и то међу онима које имају нуклеарно наоружање (САД, Русија, Кина). Сувереност је за огромну већину држава пука академска формулација (Лајбниц) и китњасти украс (Ласки).
Живот наше Србије је од оба ова појма удаљен деценијама и сваким даном све је даље. За Њу и нема питања хоће ли да буде неутрална, већ којем ће се „приклонити царству“ – западноме или можда „восточноме“? А Она би изгледа хтела у оба помало, да се нико не љути. Е то не може, није понуђено. О стварној суверености садашње Србије не треба ни помишљати, довољно је погледати како се доносе наши закони (правни изрази суверене власти), потписују међународни споразуми (са сопственом територијом?!), колика нам је економска, финансијска, енергетска и друга зависност.
Е у таквом стању ствари, тврдоглаво и сасвим оригинално распада се ДСС – „државотворна“ политичка странка, са образложењем: нећу „суверенизам“ него „неутралност“, и обратно. Каква грешка. Оставише нас у нерешивом ребусу – да ли знају шта су уствари хтели и шта хоће.
Пре неких будућих страначких деоба морамо схватити да је наш основни проблем непостојање озбиљног националног програма. Део тог програма има садашњи Устав (очување државне тероторије, на пример), али и он је скрајнут („под мишком“), често као и да не постоји. А Србија је имала програм „Начертаније“ пре стотину година који је помогао да Србија опстане и ојача, додуше уз веома скупу цену. Знало се, а сад заборављамо, да остане ли мала и слаба лађа српска од „инострани бура овамо и онамо ће бацана бити, док најпосле о какав голем камен ненамери, на ком ће се разбити и раздробити“ (Зах). Неко ововремено „Начертаније“, иза којег би стала већина народна, почистило би кратке али слатке, личне, страначке или цеховске интересе, које сви плаћамо. За почетак. А све даље политичке активности морале би да имају за циљ једино успешну и јаку Србију, у сваком погледу.
И тада неће бити потребе да сами себе китимо нетачним именима „суверене“ или „неутралне“ државе. Каква је Србија видеће се, као и сад, само по себи.
