Прочитај ми чланак
(Ратко Паић)
Прес-конференција коју је у среду одржао руски амбасадор у Београду Александар Чепурин, заједно са више српских аналитичара на тему украјинске кризе, на којој је било важних запажања која се тичу и Србије, прави је пример како се неке фундаменталне чињенице још увек тешко пробијају до шире јавности, с обзиром да се најважније истине које су изречене на конференцији ипак нису појавиле у медијима, иако то заслужују.
Дакле, у богатом осврту на кризу у Украјини, Чепурин је поред осталог нагласио да је пред нама промена епохе коју карактерише суштинско појачање нестабилности у међународним односима, а као главну опасност је подвукао западно додворавање идејама власти у Кијеву да путем силе реши проблем на истоку, што не би требало да се деси, јер се по њему решење налази искључиво у унутрашњем дијалогу између Кијева и читавог подручја на северу Црног мора које се назива Новорусија, а ког су још одавно населили Руси, Украјинци, Немци, Срби и други народи.
Руски амбасадор је још изнео запажање да су на постсовјетском простору најострашћеније присталице Европске уније биле управо најнеуспешније земље, које су очекивале да је Европа богатија, те да ће са њом живети боље јер ће она наводно решити све њихове проблеме, али као резултат се видело да је Европска унија платила Украјини само за транзит гаса за Европу и тек делимично за враћање дуга, односно само за оно што је био њен сопствени интерес. Са друге стране, истакао је Чепурин, Русија је у последњих 20 година донирала Кијеву 200 милијарди долара, а спремна је и сада да помогне у обнови порушеног.
Осим тога, Чепурин је за НАТО савез рекао да је то „атавизам прошлости“ коме је циљ једино да врши притисак на Русију, али да улагање у НАТО представља само узалудно бацање новца, јер он у условима нуклеарне равнотеже не може, нити ће моћи, било шта да уради, јер како је буквално казао – руске нуклеарне подморнице нико не може лоцирати.
Напослетку, Чепурин је поновио став који Русија заузима већ дуже време, о томе да на Старом континенту могу постојати један поред другог – и Европска унија и Евроазијски економски савез, који би чинили заједнички економски и културни простор. А када је реч о Србији, он је констатовао да Србији требају тачке раста. Наиме, како је сликовито описао стварност – „Србији дају 2 динара, али не дају да гради Јужни ток који би донео 2 милијарде евра“, а потом је упоредио незапосленост у Москви, која тамо такорећи не постоји, са огромном српском незапосленошћу, те извукао закључак да ће сви млади отићи ако не нађу заједничке тачке раста, а оне су објективно везане за Русију.
Осим амбасадора Чепурина, на прес-конференцији су своје мишљење изнели домаћи аналитичари, али мора се признати да је највећи тренутак надахнућа имао Драгомир Анђелковић, који је у једном даху предочио јавности кључне чињенице, у виду изјаве да Србија, иако мора балансирати да би опстала, ипак не мора бежати од истине, а она гласи да је у Кијеву дошло до класичног преврата, те је у таквим околностима када је Украјина имала узурпаторску власт, Крим имао право на самоопредељење, а имају га и други региони где се негирају права грађана. Такође, Анђелковић је устврдио да су евроатлантски центри моћи, који причају бајке, узели себи за право да цинично одређују ко има право на самоопредељење а ко га нема, наводећи да су то право ускратили Србима у бившој Југославији. При том, он је додао да Русија зато не брани само своје интересе, него и великог дела света, а то значи и Србије, те закључио да је важно да се неко попут Русије може изборити са светским насилницима, као и то да Србија за време свог председавања ОЕБС-ом мора бити доследан пријатељ руских интереса, али да при том избегнемо, како је дословно рекао, „прерану конфронтацију са онима који су нам нанели много зла у прошлости“.
Дакле, то су били главни акценти на протеклој прес-конференцији у Београду, која је очигледно заслужила већу пажњу јавности, него што је уистину добила, али то се већ може објаснити изреченим констатацијама, које се не допадају баш свима. А поготово не онима који су помињани у негативном контексту, а који барем засад, и даље доминирају у медијском простору.
