Прочитај ми чланак
(Ратко Паић)
Када је амерички министар правде пре неколико дана објавио да ће Сједињене Државе послати своје државне тужиоце у 14 земаља на Балкану, Блиском Истоку и Северној Африци, а међу њима и у Србију, како би у њима „надгледали проведене истраге“, српски државни органи су по сопственом признању били изненађени, с обзиром да гости из далеког света нису имали потребу да им се чак ни уљудно најаве, што значи да су прилично буквално схватили традиционалну српску узречицу – „осећајте се као код своје куће“.
Наиме, у свим релевантним државним институцијама Србије, почевши од Министарства правде па надаље, потврдили су да их је затекла изјава Ерика Холдера, те да ништа не знају о доласку тужилаца из Америке, који су по писању појединих новина у међувремену већ стигли у Србију и Босну и Херцеговину, да би по сопственом тумачењу помогли у спровођењу истрага и привођењу терориста, што значи да су амерички тужиоци по свој прилици већ почели да се полако привикавају на рад у земљама које су по речима америчког министра правде – изабране по „америчкој процени”.
А да би неинформисаним и изненађеним домаћинима који су, дакле, изабрани по слободној америчкој процени, било макар мало јасније шта могу да очекују, или барем шта не треба да очекују, побринуо се поменути званичник вашингтонске администрације који је на конференцији за новинаре кратко саопштио да њихови тужиоци ипак „неће уводити амерички правни систем”, него ће само утврђивати да ли Србија и друге државе имају законе „који су у складу са конвенцијом Уједињених нација о сузбијању тероризма”. Иначе, наведено прекоокеанско укључивање у рад српског тужилаштва, иако је у одређеној мери формализовано, буди сећање на недавно уплитање и у рад српског банкарског сектора, што је овог лета изазвало велику буру у јавности, с обзиром да су банке у Србији почеле тражити од клијената пристанак да њихове податке достављају америчкој Пореској управи, и то по признању банака – без икаквог законског основа, зато што Србија и Сједињене Државе нису потписале такав споразум.
То је поједине стручњаке, попут на пример Зорана Грубишића из Београдске банкарске академије, тада буквално асоцирало на Орвеловог „Великог брата“, уз објашњење да се мора поставити граница до које тачке ти подаци и за кога могу да се обезбеде, али упркос свему домаћи банкари су прилично искрено признали да су на то били присиљени, рекавши незванично да не би могли пословати са САД-ом ако не би изашли у сусрет њиховим захтевима, те да је „тешко замислити“ ситуацију да се тај споразум са Америком не потпише, јер би по њима Србија у том случају „била црна тачка у Европи“, што би била лоша порука за америчку Пореску управу.
Стога, када ових дана и амерички тужиоци отпочну свој рад у Србији, о чијем доласку најважније српске институције уопште нису биле ни обавештене, засигурно ће поново бити „тешко замислити“ да се таква помоћ макар узме у разматрање, јер романи Џорџа Орвела очигледно још увек не губе своју актуелност.
