Прочитај ми чланак
Године 1894. на почетку владавине цара Николаја II, Русија је имала 122 милиона становника. Двадесет година касније, уочи Првог светског рата, број становника је порастао за више од 50 милиона. Прираштај становништва у царској Русији увећавао се по 2.400.000 новорођених сваке године. Тим темпом прираштаја, да се није десила револуција 1917. године, до 1959. године становништво Русије је требало да се увелича до 275.000.000.
За разлику од модерних демократија, царска Русија је градила своју политику не само на уравнотеженом буџету, већ и на принципу значајне акумулације златних резерви. Упркос томе, државни приход од 1.410.000.000 рубаља 1897. годинe је наредних година непрестано растао, без повећања пореских оптерећења, док је државна потрошња остала мање-више на истом нивоу.
Током последњих 10 година, пре Првог светског рата, вишак буџетских прихода над расходима огледа се у износу од 2.400.000.000 рубаља. Ова цифра је још импресивнија јер су у време цара Николаја II снижене тарифе у железничком саобраћају и укинуте накнаде сељацима за откуп земље од својих бивших спахија, који се плаћао од 1861. године, а од 1914. године са почетком рата, укинут је и порез за све врстe пића.
У време владавине цара Николаја II, 1896. године уведен je закон о плаћању у златној валути. Државној банци је дозвољено емитовање новчаница до 300.000.000 рубаља без покрића у златним резервама. Влада не само да није искористла то право, већ је напротив, све новчанице емитовала са 100 % златном подлогом. Крајем јула 1914. било је у оптицају новца у износу од 1.633.000.000 рубаља, док су златне резерве у Русији износиле 1.604.000.000 рубаља, а у страним банкама се налазило још 141.000.000 рубаља.
Стабилност валуте је била таква да је чак и током руско-јапанског рата, који су пратили револуционарни немири широм земље, размена новца за злато није суспендована.
Порези у Русији до Првог светског рата били су најнижи у целом свету.
Оптерећење основним порезима у Русији је било скоро четири пута мање него у Француској, више од четири пута мање него у Немачкој и 8,5 пута мање него у Енглеској. Терет индиректних пореза у Русији је у просеку био упола мањи него у Аустрији , Француској, Немачкој и Енглеској.
Укупан износ пореза по становнику Русије је био више од два пута мањи него у Аустрији, Француској и Немачкој, а више од четири пута мањи него у Енглеској.
У периоду између 1890. и 1913. године руска индустрија је учетворостручила своју производњу. Њен приход је био скоро као и приход од пољопривреде, а роба је покривала скоро четири петине домаће тражње за готовим производима.
Током последње четири године преПрвог светског рата, број новооснованих акционарских друштава порастао је за 132%, а капитал који је уложен у њих готово се учетворостручио.
Пред сам рат 1914. године у државној штедионици је било улога у вредности од 2.236.000.000 рубаља.
Износ улога и сопственог капитала уложеног у мале кредитне задруге (на бази кооперације) у 1894. години је био око 70.000.000 рубаља, у 1913. – око 620,000,000 рубаља (повећање од 800% ), а од 1. јануара 1917. – 1.200.000.000 рубаља.
У време владавине цара Николаја II, Русија је имала највећи темпо привредног раста у својој историји. Била је главни хранилац западне Европе. Уочи револуције руска пољопривреда је била у пуном цвату. У току две деценије које су претходиле рату од 1914-1918. године жетва житарица је удвостручена. Године 1913. у Русији је жетва основних житарица била за трећину већа него исте године у Аргентини, Канади и САД заједно. Русија је извозила 50% потреба целог света за јајима.
Од 1880-1910. г. темпо привредног раста је прелазио 9% годишње. По том показатељу Русија је избила на прво место у свету по темпу привредног раста надмашивши и нагло развијајућу привреду САД (треба напоменути да по овом питању разни економисти дају различите оцене, једни стављају на прво место Русију а други САД, али да је темпо раста економија био приближан је неспорна истина). По производњи главних пољопривредних култура Русија је била на првом месту у свету, производећи ражи више од половине светске производње, више од 1/4 пшенице, овса и јечма и више од 1/3 производњe кромпира. Русија је постала главни извозник пољопривредних производа, била је права “житница Европе”. Извозила је 2/5 светске производње пољопривредних производа.
Напредак у пољопривредној производњи је био резултат историjских догађаја: укидање кметства 1861. године од стране Александра II и аграрне реформе Столипина током владавине Николаја II, што је резултирало да се у рукама сељака нашло преко 80% обрадивог земљишта, а са азијске стране – скоро све. Површина земљoпоседничког земљишта је стално опадала. Давање сељацима право да слободно располажу својом земљом и укидање пољопривредних заједница било је од великог националног значаја, од чега су корист на првом месту осетили сами сељаци.
У том периоду се потрошња шећера у Русији повећала по становнику са 4 на 9 килограма годишње.
До почетка рата Русија је производила 80% светске производње лана. Захваљујући великим радовима на наводњавању у Туркестану предузетим још у време царевања императора Александра III, текстилна индустрија је у периоду између 1894. и 1911. године удвостручила производњу, а од 1913. године жетва памука покрива све потребе руске текстилне индустрије.
Брз развој нивоа индустријске и пољопривредне производње, трговине вишковима и позитивни трговински биланс омогућили су Русији да има стабилну конвертибилну златну валуту. Цар је придавао велики значај развоју железничких пруга. Чак је у младости учествовао у отварању радова на чувеној сибирској прузи. Мрежа железничких пруга у Русији покривала је 74.000 врста (једна врста је 1,067 км) од којих је Велики сибирски пут (8000 врста) био најдужи на свету.
У царској Русији у периоду од 1880. до 1917. године, за 37 година било је изграђено 58.251 км железничких пруга, а за 38 година периода совјетске власти, односно до краја 1956. године било је изграђено само 36.250 км. У пуном јеку рата 1916. године било је саграђено више од 2000 врста (километара) железничких пруга које су спојиле луку Романовск (сада Мурманск) на северном леденом океану са централним деловима Русије.
До почетака рата 1914. године чист приход државних железница годишње је износио 83% и у том проценту је амортизовао годишњи дуг државе. Другим речима, исплата дугова како унутрашњих тако и спољашњих била је обезбеђена у пропорцији већој од 4/5 само приходом који је добијала држава од експлоатације својих железничких пруга. Треба додати да је руска железница у поређењу са свим другим земљама света нудила најјефтинији и најкомфорнији превоз путника.
Почетком 1913. године укупан буџет за народно образовање у Русији достигао је за то време невероватну цифру од пола милијарде рубаља у злату.
Индустриjски развитак у руској империји је омогућавао знатно увећање броја фабричких радника, о чијем се благостању као и бризи за њихову сигурност и здравље, посебно водило рачуна од стране царске владе.
Треба рећи да су управо у царској Русији још у XVIII веку за време царице Катарине II (1762-1796.), по први пут у свету, донети закони који су се односили на услове рада. Био је забрањен рад женама и деци, у фабрикама је уведен десеточасовни радни дан итд. Карактеристично је да је кодекс царице Катарине који је регулисао рад жена и деце и који је био штампан на француском и латинском језику био забрањен за објаву у Француској и Енглеској као “бунтован”.
За време владавине Цара Николаја II, до првог сазива државне Думе (скупштине), били су издати специјални закони који су обезбеђивали сигурност радника у дрвној индустрији, рудницима, на пругама и у предузећима на пословима посебно опасним за живот и здравље радника.
Рад деце до 12 година је био забрањен, а непунолетна лица женског пола нису смела бити унајмљена за рад ноћу од 9 увече до 5 сати ујутру.
Кажњавање умањењем плате није смело бити веће од 1/3 пуне зараде, притом свака казна је морала бити одобрена од стране фабричког инспектора. Износ умањене зараде је одлазио у специјални фонд за обезбеђење потреба самих радника.
Рад деце од 12 – 15 година је био посебно регулисан законом 1882. године, а 1903. године уведене су радничке старешине које су бирали сами радници у погонима. Постојање радничких синдиката било је озакоњено 1906. године.
У то време царско социјално законодавство је несумњиво било најпрогресивније у целом свету. То је натерало Вилијамa Хауарда Тафтa, тадашњег председника САД, две године пре почетка Првог светског рата да јавно изјави пред више високих руских представника: “Ваш цар је створио тако савремено радничко законодавство којим се ни једна демократска држава не може похвалити”.
За време цара Николаја II народно образовање је достигло невероватне размере. За мање од 20 година кредити одобрени министарству Народне Просвете су са 25,2 милиона рубаља достигли до 161,2 милиона. У ту суму нису улазили буџети школа које су своје кредите користиле из других извора (војне и техничке школе) или добијали од стране локалних самоуправа и градова. Ти кредити су увећани са 70.000.000 рубаља 1894. године, на 300.000.000 у 1913. години.
Основно школовање је било по закону бесплатно, а од 1908. године оно је постало обавезно. Од те године се отварало око 10.000 школа годишње, тако да их је 1913. године било преко 130.000.
По броју жена које су се школовале на вишим школама Русија је у XX веку заузимала прво место у Европи, ако не и у целом свету.
Самодржавни облик власти није ометао економски напредак Русије. Манифестом донетим 17. октобра 1905. године становници Русије су добили право на безбедност личности, слободу говора, штампе, окупљања, удруживања. У земљи су се стварале политичке партије, издавале хиљаде периодичних издања штампе. Слободном вољом је изабран парламент – Државна Дума. Русија је постала правна држава – судска власт је била одвојена од извршне власти.
Током владавине цара Николаја II у Русији је створено најбоље, до тога времена, радничко законодавство које је омогућавало нормирано радно време, избор радничких старешина, накнада за повреде и инвалидност на послу, обавезно здравствено осигурање од болести, инвалидности и након престанка рада због старости.
Цар активно промовише развој руске културе, уметности, науке и реформу армије и флоте.
Сва та достигнућа привредног и друштвеног развоја Русије су последица природног историјског развоја Русије и објективно су повезана са 300 година дугом владавином династије Романових.
Мит о томе да су радници бедно живели
Просечна радничка плата у Русији је била тадашњих 37,5 рубаља. Ако умножимо ту суму са 1282,29 (то је однос вредности тадашње царске рубље и данашње рубље) добићемо суму од 48.085 рубаља у садашњем еквиваленту, односно око 1100 евра (однос рубља-евро 2013. године када је писан овај текст).
Послужитељ 18 рубаља, односно око 525 евра;
Потпоручник 70 рубаља, односно 2040 евра;
Градски полицајац 20,5 рубаља, односно око 600 евра;
Просечна радничка плата у Петрограду је била мања и 1914 године је износила 22,53 рубаља, односно око 670 евра;
Куварица 5 – 8 рубаља, односно 148 – 230 евра;
Учитељ у основној школи 25 рубаља, односно око 730 евра;
Наставник у Гимназији 85 рубаља, односно 2480 евра;
Окружни начелник 50 рубаља, односно око 1460 евра;
Болничар 40 рубаља, односно 1165 евра;
Пуковник 325 рубаља, односно 9470 евра;
Чиновник средње класе 62 рубаља, односно 1870 евра;
Виши чиновник 500 рубаља, односно 14.570 евра, а толику плату је имао и армијски генерал.
А колико су, питаће те се, у то време коштали призводи?
Фунта меса је 1914. године коштала 19 копејки (руска мера за тежину фунта је тежила 0,40951241 грама). Значи килограм меса би коштао 46,39 копејки – 0,359 грама злата, односно у данашњој противвредности око 12,5 евра. Тако је радник могао купити 48,6 килограма меса месечно.
Пшенично брашно 0,08 рубаља (8 копејки) једна фунта (0,4 кг.);
Пиринач фунта (0,4 кг) 0,12 рубаља;
Кекс фунта 0,60 рубаља;
Млеко литар 0,08 рубаља;
Парадаиз фунта 0,22 рубаља;
Риба фунта 0,25 рубаља;
Грожђе фунта 0,25 рубаља;
Јабуке фунта 0,03 рубаља.
Врло пристојно за живот! Стога и могућност за издржавање велике породице.
Колико је коштало да се изнајми стан. Трошкови закупа станова у Санкт Петербургу су били 25, а у Москви и Кијеву 20 копејки по квадратном аршину (1 аршин = 0,5058 m2) месечно. Тадашњих 20 копејки вреде данас 256 рубаља, односно 1m² је 1914. године коштао данашњих 506 рубаља. Изнајмљивање стана од сто квадратних аршина, тадашњег службеника у Санкт Петербургу, коштао је 25 рубаља месечно. Али он такав стан није изнајмљивао, већ се задовољавао са подрумским просторијама или поткровљем где је површина била мања, а самим тим и нижа аренда. Такав стан су углавном изнајмљивали виши чиновници који су примали плату која је била у рангу плате пешадијског капетана. Нето плата је износила 105 рубаља месечно (134.640 рубаља у данашњем еквиваленту). Тако је стан од 50 квадратних метара коштао мање од четвртине плате.
О Светом Цару Николају II написано је много дивних књига које потпуно оповргавају лажи марксиста, али хор озлојеђених гласова чак и након канонизације царске породице не престаје.
Кажу да ”вода камен дуби”. Надамо се да ће макар делић чињеница помоћи у обнови истине о Цару – мученику и да ће бар мало отклонити сумње код оних који и даље имају о томе догматски став. Дискредитација Цара као симбола свете државе, и након његовог убиства, била је спровођена фабрикацијом разних митова који су утиснути у свест маса. Ти митови се могу оповргнути само изношењем чињеница и бројки, ослањањем на документа, записе и књиге сведока тог времена и наравно историчара.
(Наставиће се)
Са руског за СРБИН.ИНФО превео Гридин Александар
