Прочитај ми чланак
САБОРА СВЕШТЕНИКА И МОНАХА – ”НОВА ЕКЛИСИОЛОГИЈА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА”
(Текст објављен са позивом на потписивање. Већ га потписало шест грчких Архијереја.)
Уочи самог сусрета Патријарха Вартоломеја и Папе Франциска у Цариграду, појавио се у јавности најновији текст Сабора свештеника и монаха под називом „Нова еклисиологија Васељенског Патријарха г.Вартоломеја”.
Сабор светшеника и монаха познат је, не само у Грчкој већ и широм Православља, по свом доследном анти-екуменистичком ставу и вишегодишњој активној борби против Екуменизма, а српској јавности посебно је познат по састављању Исповедања Вере против Екуменизма, објављеног 2009. године, са упућеним тада позивом свима који се слажу са њим да га потпишу. Тада је прикупљено преко 30.000 потписа оних који су подржали Исповедање Вере против Екуменизма.
У најновијем тексту оштро се критикује од стране Патријарха Вартоломеја често изражаван став о подељеној Цркви, као да Црква више није једна нити јединствена. То схватање директно се супротставља исповедању израженом у Символу Вере да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. То даље свакако подразумева следећи корак, а то је уједињење ”подељене” Цркве, тј. Папизма и Православља.
Напомена:
Ко год од клирика, монаха, монахиња и лаика жели да учествује у овом малом јавном излагању православног исповедања може то да изјави пишући: „Слажем се са текстом о Новој еклисиологији и потписујем“ (на енглеском: I agree with the text of New ecclesiology, and subscribe to it).
Изјаву са својим именом и свештеничким, монашким или професионалним статусом, нека пошаљe на адресу часописа:
Periodical „Theodromia”, Tsimiski 128, Thessaloniki 546 21, Greece, факс +30 2310 276 590 или на e-mail адресу: [email protected].
Са објављивањем текста упућен је и позив свим клирицима и лаицима који се слажу са изнетим ставовима у тексту, да својим потписима подрже најновији вид протеста против кварења на овај начин Православне Вере.
Нови текст већ је потписан од стране шест Архијереја Грчке Цркве. Њихова имена су: Серафим Пирејски, Серафим Китирски, Козма Етолски, Јеремија Гортински, Андреј Дриинупољски и Павле Глифадски.
Такође, текст су својим потписима подржали већи број Игумана, Светогораца, свештеника, монаха, монахиња и велики број верника. До сада је већ прикупљено преко 2.000 потписа.
У име Сабора Свештеника и Монаха текст су потписали:
Архим. Атанасије Анастасиу
Проигуман манастира Велики Метеори
Архим. Сарандис Сарандос
Парох храма Успења Богородице, Амарусион, Атика
Архим. Григорије Хаџиниколау
Игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеа, Волос
Старац Јеромонах Евстратије
Манастир Велика Лавра, Света Гора
Протојереј Георгије Металинос
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Атини
Протојереј Теодор Зисис
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Солуну
У наставку доносимо неке од порука које носи најновији текст Сабора свештеника и монаха ”Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја”.
+ + + + + + + + + + + + + + + + + + + +
Састављачи текста, чланови Сабора свештеника и монаха, на почетку најпре изражавају своје жаљење због ”онога што се пре неколико месеци збило у Светој Земљи.
Између осталог, Васељенски Патријарх г. Вартоломеј изразио је током сусрета са Папом Франциском у Јерусалиму 25. маја о.г. нову и потпуно страну Православљу еклисиологију; као најгори израз и врхунац погрешног еклисиолошког правца којим се одавно кренуло, ова нова еклисиологија одбацује неповредивост и ненарушивост Цркве, иако је она, према светим Оцима, ”Богочовек Христос продужен у све векове и сву вечност. Због тога Црква нема мрље или боре или нешто слично” (св. Јустин Поповић).
Насупрот томе, сагласно речима Патријарха, Црква је, и поред воље Свемоћног Христа, поцепана”.
У поглављу Излагање еклисиологије ”поцепане Цркве” састављачи наводе неке од изјава Патријарха Вартоломеја.
Тако је у Јерусалиму маја 2014. у свом обраћању Патријарху Јерусалимском, г. Вартоломеј изјавио:
”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, основана од у ‘почетку Логоса’, који ‘беше у Бога’, и који Логос ‘беше Бог’, сагласно евангелисту љубави, се нажалост, током свог служења на земљи, због превладавања људске слабости и ограничене воље људскога ума, поцепала у времену. Тако су се образовала разна стања и групе, од којих свака претендује на ‘веродостојност’ и ‘истину’. Истина је међутим Једна – Христос – и од њега основана Једна Црква.
На несрећу превладао је људски чинилац, и нагомилавањем додатака ‘теолошких’, ‘практичних’ и ‘социјалних’, помесне Цркве су одведене у цепање јединства вере, у изолацију, а некада се то развило у непријатељско ратовање”.
Стога и састављачи закључују:
”Овај став није сасвим нов; још много раније Васељенски Патријарх изразио је своје мишљење у прилог једнакости Православне Цркве и јереси Папизма:
‘Једно заједничко тајинско разумевање Цркве је израсло, очувано и раширено дијахронијски од апостолског времена […] Мешовита Комисија је имала снаге да објави да наше Цркве признају једна другу као Сестре Цркве, заједнички одговорне за очување једне Цркве Божије, са верношћу божанском плану, и са једним сасвим особитим начином што се тиче јединства […] Са овом перспективом подстичемо наше вернике, Католике и Православне, да јачају дух братства, који произилази из једног Крштења и од заједничарења у тајинском животу’ (Common Declaration Signed in the Vatican by Pope John Paul II and patriarch Bartholomew I, June 29, 1995).
‘За разумевање штетних елемената старога квасца, што представља претпоставку истинског и спасоносног покајања, дијалог је веома користан […] Пошто дакле једна Црква признаје да је друга Црква поседник божанске благодати и водитељ спасењу, искључује се, као противречно том ставу, покушај одвајања верних од једне и њиховог присаједињења другој. Јер свака помесна Црква није ривал другим помесним Црквама, него је једно тело са њима и жели да живи то јединство у Христу – тј. жели његово васпостављање – које је у прошлости било нарушено, а не апсорбовање друге’ (Поздравни говор упућен папској делегацији предвођеној Кардиналом William Keeler-ом, приликом Престоног Празника Цариградске Патријаршије, 1998).
Ово чудно проширивање Цркве није оставило ван окола ни јеретике Протестанте; о деветој Генералној Скупштини Светског Савета Цркава у Порто Алегре у Бразилу (фебруар 2006), г. Вартоломеј је 2008. године изјавио следеће:
‘Ослобођени дакле сметњи из прошлости и одлучни да пребивамо сједињени и да деламо заједнички, поставили смо, пре две године, током трајања Девете Скупштине у Porto Alegre-у у Бразилу, основе једног новог периода у животу ССЦ’ (говор поводом шездесетогодишњице од оснивања Светског Савета Цркава).
На опште изненађење текст Саопштења те Скупштине говори о ”црквама” ССЦ:
‘Свака Црква је Католичанска Црква, али не и њена пуноћа. Свака Црква достиже своју католичанскост када је у општењу осталим црквама […] Један без другог смо осиромашени’ (из Саопштења Called to be the One Church, параграфи 6. и 7)”.
Све претходно наведено, додају састављачи текста, представља само ”промоцију и продужење старог предлога Патријарха Атинагоре, ментора каснијих предводника Свејереси Екуменизма:
‘У кретању према јединству, не ради се о корачању једне Цркве према другој, него све заједно да поново оснујемо Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у сапостојању на Истоку и Западу, као што смо живели до 1054, поред и тада постојећих теолошких разлика’ (Патријарашка Порука поводом Божића 1967)”.
У поглављу Дијахронијски практична примена нове еклисиологије, састављачи показују да су ”ова уверења Васељенског Патријарха практично оверена на разним ранијим манифестацијама екуменистичког бивствовања: на пример, присуством и заједничком молитвом Васељенског Патријарха на вечерњу Престоног празника Рима (јун 1995), на сахрани Папе Јована Павла II (април 2005), на папској литургији у Ватикану (јун 2008), на заседању Католичких Епископа (октобар 2008) и на првој званичној литургији Папе Франциска (март 2013), заједничким благосиљањем православних верника од стране г. Вартоломеја и Кардинала Cassidy (Фанар, Престони Празник 1992), као и учешћем Папе Бенедикта 16. на Патријаршској Литургији у Фанару (новембар 2006), где је Папа, имајући на себи омофор, произнео Оче наш и отпевано му је Многољетствије!
Недавном заједничком молитвом у Јерусалиму (мај 2014), пред Пресветим Гробом. Такође и предавањем светога Путира као дара новоизабраном унијатском епископу ”Каркавијском” (за Атину), Димитрију Салахи (мај 2008). Још и учешћем папског епископа Louis Pelatre на вечерњу љубави у Фанару за Пасху 2009, обичај који је настављен и наредних година, заједно са уласком инославних у Олтар кроз Свете Двери. Учешћем г. Вартоломеја на Сабору Англиканаца у Labeth Palace (новембар 1993). У оквиру својих екуменистичких настојања г. Вартоломеј није пропустио да подстакне и новог Патријарха Бугарске, Његову Светост г. Неофита, да врати Бугарску Патријаршију у екуменски покрет, који је напустила 1998 (Поздравни говор Његове Светости Патријарха Вартоломеја приликом званичног пријема Сватјејшег Патријарха Бугарског г. Неофита).”
Према састављачима текста Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја наведене ”изјаве и догађаји представљају учвршћени еклисиолошки став Васељенског Патријарха г. Вартоломеја. Његова недавна изјава у Јерусалиму показује јасно и очигледну противречност или дволичност те еклисиологије, што је карактеристика Екуменизма, јер са једне стране истиче Једну Цркву, али ‘поцепану у времену’. У том случају патријарашки текст ствара смутњу и јасно је да није надахнут Светим Духом, који је Дух ‘прави’. (Пс. 50, 12; уп. Јк. 5, 12). Уз то је разумљиво да овај став представља најмање свесну негацију јединства ‘Једне’ Цркве као њене одлике и онтолошке датости”. Стога закључују састављачи текста да сваки ”клирик или лаик који свесно доводи у питање или одбацује веровање Цркве, како је оно са сваком прецизношћу утврђено Оросима Васељенских Сабора и особито члановима Символа Вере, логично отпада од Тела Цркве, подвргавајући се рашчиењењу или одлучењу, сагласно одлукама Васељенских Сабора”.
”Јасно обећање Господа, да врата адова неће надвладати Цркву”, наводи се у тексту, ”- а нарочито зато што је лудост Божија мудрија од људи, и слабост Божија јача од људи – обара сваку тврдњу Патријарха да је ‘превладао људски чинилац’ у двехиљадугодишњој Њеној историји!”.
Пошто се Христос ”не раздели”, јединство је неодвојиви ”посед” Цркве, поглавље је у коме се наводи да ”Црква имајући као своје онтолошко начело јединство, не тежи ка њему, него га једноставно чува – да чува јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3) – а то је Њена основна одлика, будући да ‘Црква није име раздвајања, него је јединства и сагласја име’ (Свети Јован Златоусти). Црква подељена и поцепана је чудовиште и обична фантазија”. Такође је ”начело Цркве јединство догматске вере; јер као што Глава Цркве, Христос, не може да се поцепа – зар се Христос раздели (Еф. 4, 5) – тако и у Цркви постоји један Господ, једна вера једно Крштење, а не догматско разногласје; Црква обликује једну веру у христоименој плироми, ‘сједињујући верне једне са другима једновидно, по једној благодати и позиву вере’.
Отпадање јеретика не наноси штету Цркви, једно је од основних начела православне еклисиологије, и поглавље у коме се износи да ”отпадање јеретика Латина и одсуство јеретика Протестаната из Једне и Католичанске Цркве нити Јој је нанело, нити јој може нанети штету; отворено објављују Православни Патријарси на Сабору 18. века богочовечанску целовитост Цркве и отпадање Латина због гордости Папе: ‘А затим, пре неког времена, под утицајем Злога, Папа Римски скренувши са правог пута и у наопаке догмате и новачења павши, отпаде од целине тела благочестиве Цркве и отцепи се […] Док су четири дела наведеног једра остала чврсто спојена и зашивена, којима ми безопасно и мирно пловимо морем овога живота […] Тако да се наша благочестива Христова Црква оснива на четири стуба, тј. четири Патријаршије, и пребива неуздрмана и непоколебива’ (Одговори Православних Патријараха Истока Англиканцима Незаклетим 1716/1725).
Свакако, јерес није само кварење вере у главним догматима, него и у најмањим, што се увек развија на горе. Заједно са многим другим светима Патријарх Цариградски свети Тарасије примећује: ‘Јер грешити у догматима, било малим било великим, истоветно је; јер се на оба начина закон Божији укида’ (Записници Седмог Васељенског Сабора). И велики Патријарх Цариградски Генадије Схоларије то потврђује: ‘Било да у великоме или у маломе греши неко у односу на истине вере, јеретик је’ (Сабрана дела том 3)”.
Приводећи крају текст Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја, Сабор свештеника и монаха наводи још једном да ”иако подељена ‘у историји’, Једна Црква наставља да постоји ‘негде-на неки начин’, сагласно Патријарху Вартоломеју”, и додаје:
”Очигледно је, међутим, у веровању Цркве да Њено јединство представља Њену онтолошку и неодвојиву одлику, јер је Она Тело недељивога и Свемоћнога Христа Бога. Као Тело Христово и испуњење Његовога дела Црква не може да се подели, јер то представља Њено укидање и ‘пораз’ Божанства, нити може да престане да постоји јер Она представља испуњење обећања вечнога спасења на земљи. Јединство Тела Цркве изражава се између осталог и у јединственој догматској вери, чије довођење у сумњу представља јерес, довођење у сумњу претпоставки нашега спасења. Христос је рекао да онај ко се одвоји од Чокота, тј. од Њега самога, суши се лоза и пропада (Јн. 15, 4-6)”.
Овај значајни документ завршава молитвеном жељом да ”Васељенски Патријарх г. Вартоломеј добро промисли о својој великој одговорности према онима које води у заблуду и у огољење Цркве од ‘хитона истине, истканог од вишњег богословља’ (Кондак Недеље светих Отаца Четвртог Васељенског Сабора)”.
Архимандрит Симон
