Ове 2014. године, у Европи и читавом свету обележава се стогодишњица од почетка Првог светског рата. Одржан је већи број научних скупова историчара, политиколога са циљем да се објасне узроци и поводи за отпочињање до тада највећег ратног сукоба у историји човечанства.

Србија и српски народ су били жртве аустро-угарске агресије, која је била планирана од Централних сила. Својим држањем у Првом светском рату, Србија, Црна Гора, српски корпус у Аустро-Угарској – дакле српски народ у цени, је дао несумњиви и велики допринос победи савезника-Антанте над Централним силама и тиме остварено и уједињење српског народа у једну државу, као и стварање Краљевине СХС. У том правцу су дате гигантске људске и материјалне жртве, па је само Србија изгубила преко милион становника у тзв. Великом рату.

Са друге стране имајући у виду да је Аустро-Угарској сарајевски атентат послужио као повод за подношење неприхватљивог ултиматума Србији, неки историчари у свету покушавају да овај моменат повежу са конструкцијом тзв. српске одговорности за почетак сукоба. О свему овоме, као и о правим узроцима избијања Првог светског рата у свом излагању говорио је на међународном научном скупу историчара о узроцима и поводима избијања Првог светског рата др Драган Петровић, одржаном у Тополи августа месеца.

У свом двадесетоминутном излагању он је дао реплику на нека претходна излагања, у покушају да укаже на генезу противречних интереса великих европских сила у читавом претходном вековном периоду (Централних и Антанте), те указао зашто су Немачка и Аустро-Угарска пошто су почетком ХХ века дефинитивно одлучиле да изазову европски сукоб, управо кључне кризе правиле на Балкану против Срба, рачунајући при томе, да у таквим околностима, вођена антисрпском и антируском геополитиком, Велика Британија не би ушла у велики сукоб.

То је био случај у свим кризама које су Централне силе стварале на Балкану против Срба, и 1908-1909. када је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине, и 1912-1913, када су инсистирале да Србија не добије директан излаз на море, а Црној Гори су одузели Скадар, уз подршку и сагласност британске политике која иако је чланица де јуре Антанте, није подржавала српски фактор, а имала неискрене и тешко скриване геополитичке противречности и чак непријатељске односе и са самом Русијом.

Међутим, у свим другим кризама, када у епицентру догађаја није био српски фактор, попут Прве и Друге Мароканске кризе 1906. и 1911, па делом потом и Италијанско-турски рат 1911, Британија се солидарисала са Француском и Антантом и Немачка и Централне силе су устукнуле, јер је Берлин изазивајући европски и светски сукоб управо прављењем криза против Срба, тежио да Енглези, као неискрени савезници пре свега Русије и Антанте, остану ван сукоба.

Тако је било и 1914. када је Британија држала у време подношења ултиматума Србији неутралан однос, а британска штампа нападала искључиво Србе, па је отпочињањем великог сукоба Лондон остао по страни као неутралан.

Међутим, тада Немци чине своју кључну грешку и нападају Белгију као геополитички важну земљу за британску безбедност, након чега Лондон упућује опомену Берлину да се повуче из Белгије и не повређује белгијску неутралност. Након одбијања Немачке да то учини, и Британија је ушла у европски сукоб на страни Антанте, а све анализе говоре да је током читавог сукоба била крајње неискрени савезник Србима, што је у својим истраживњима у британским и америчким архивама потврдио и академик Драгољуб Живојиновић.

Наиме, Британци, а потом и Американци, су у Србима, као православним и Словенима са историјским савезништвом и пријатељством са Русијом, видели непоправљиво проруски фактор, па су све до данашњих дана тежили ка његовој деструкцији, чак и поред познатих чињеница да смо у обадва светска рата били на истој страни и дали велики и евидентан допринос и колосалне жртве победама сила Антанте у Првом и Антифашистичке коалиције у Другом светском рату.

(Србин.инфо, видео: Metanoja Channel)

Ознаке: др Драган Петровић, Источно питање, Први светски рат., Срби, српска историја