Прочитај ми чланакПредседник Форума за етничке односе објашњава да ли се Србија враћа у деведесете, може ли повратак Војислава Шешеља из Хага уздрмати власт Александра Вучића и због чега би, након последњих избора у БиХ, Милорад Додик морао почети са припремама за свој мирни одлазак са власти
Када се, током недјеље у којој премијер Албаније Еди Рама дође у прву званичну посјету Београду, догоди да контролисани медији крену у нову бесрамну, шовинистичку кампању против Албанаца (“Еди Рама Шиптар без срама”, насловна страна омиљеног “службеног гласника” премијера Србије), да хашки оптуженик Војислав Шешељ понови како се радовао убиству Зорана Ђинђића и да у београдском насељу Сењак двојица маскираних убица пуцају у бизнисмена Милана Бека, онда грађани имају право да се запитају: да ли се то Србија заиста убрзано враћа у деведесете. Или из њих никада није ни излазила?
“Иако тако делује, Србија се ипак није вратила у деведесете. Напротив: мислим да коначно има шансу да из њих изађе. Очито, то не одговара онима који данас показују вишак нервозе и агресије, свеједно да ли је реч о људима из света политике, криминала или бизниса“, каже Душан Јањић. “Ако говоримо о Милану Беку, по мом мишљењу, он је могао бити жртва или као неко ко није испунио одређене обавезе или као евентуални незгодан сведок начина на који је, у претходном периоду, неко стекао огроман капитал.”
Премијер Александар Вучић и министар полиције др. Небојша Стефановић кажу да, судећи по досадашњој истрази, на Милана Бека није пуцао професионалац.
Не бих се претерано обазирао на такве изјаве. Тим пре што знам да је и истрага убиства Зорана Ђинђића показала да су атентатори направили много грешака, оставили много трагова. А нема сумње да су били професионалци. Хоћу да кажем да није добро када политичари дају овакве оцене.
Премијер Вучић напросто не може да одоли.
То је наслеђе политике Војислава Шешеља. Знате, Американци се често жале и кажу да политичари које они пројектују као будуће лидере Балкана увек праве две кобне грешке: прво, обожавају да воде негативну кампању против својих политичких противника, не остављајући, притом, никада простор за излаз, за неки евентуално другачији расплет; и друго, не могу се научити да не дају такозвана краткорочно лажна обећања.
Балкански политичари имају још једну заједничку црту: невјероватну амбицију да уређују и контролишу медије. Уосталом, зар пуцањ у Милана Бека није посљедица и чињенице да, прије тужилаштва, полиције и судова, власт преко својих таблоида унапријед пресуђује, затвара, етикетира, спинује; ријечју, константно црта мете на главама људи. У тој атмосфери свеједно је ко ће испалити хитац.
То је тачно.Терор таблоида о коме говорите резултат је пре свега жеље њихових номиналних власника за што већим профитом; истовремено, он је последица потребе уредника и новинара да слепо служе владајућој политици.Није тајна да је Александар Вучић личност која обожава пропаганду. Притом, Вучић, на жалост, не види да круг који ту пропаганду води полако почиње њиме да манипулише… Али, да се још једном вратимо на покушај атентата на Милана Бека: не заборавите да је управо Вучић започео такозвану реконструкцију Министарства унутрашњих послова, Јавне безбедности и Жандармерије. И, онда је – стао.
Зашто је стао?
Зашто?!Зато што је то “виша сила”.А најгора стратегија је управо то крени-стани. Поред тога, људи који данас владају српским МУП-ом веома су моћни и спремни да опструирају цео систем безбедности.
И онда ће то да среди др. Небојша Стефановић, човјек за кога је утврђено да је плагирао сопствену докторску дисертацију?!
Не правим разлику између фалсификовања дипломе и, рецимо, обијања трафика, што је у младости чинио министар полиције Војислава Коштунице. На жалост, испада да на место министра унутрашњих послова ове земље једноставно не може доћи неко ко је чист. Зашто? Зато што су полицијски генерали, који су и представници одређених криминалних кланова, уско повезани са политичарима. Са којим политичарима?Са онима које су правиле службе Слободана Милошевића. Ако и кажемо да је Вучићева Српска напредна странка (СНС), када је формирана, најпре добила помоћ страних па тек онда домаћих служби безбедности, што значи да је у том смислу донекле изузетак, поставља се питање – шта је са осталима?! Ко је направио Шешељеве радикале, ко Демократску странку? Државна безбедност Слободана Милошевића и Јовице Станишића! Када такве људе служба једном инсталира, када научи да их корумпира аутомобилима, становима, титулама, е, онда добијамо политичаре који постају посланици, министри, председници државе, иако немају појма о томе како држава заправо функционише.
Шта хоћете да кажете? Др. Небојшу Стефановића на мјесто министра полиције није поставио премијер Александар Вучић него…
Хоћу да кажем да ствар није онаква каквом се на први поглед чини. Та је игра много шира, много компликованија.
Шта то конкретно значи?
Значи то што сам рекао.
Када говоримо о способности министра полиције, шта би са фамозним дроном спуштеним на стадион ЈНА током фудбалске утакмице Србија – Албанија? Зар др. Стефановић није обећао да ће о томе “ускоро” обавијестити јавност?
Јесте. УЕФА и албанска влада Београду су јасно поручили: завршите истрагу, покажите и УЕФА ће жестоке кривце казнити. Зашто се то не чини?Можда зато што је реч о домаћем дрону иностраног порекла, искоришћеним за унутрашњополитичке игре. Службе безбедности то знају да раде: изваде старе папире и узму нове извођаче. А и дрон је био нов: неколико недеља раније, њега су навијачи Партизана, клуба који контролише изразито проруски оријентисана Социјалистичка партија Србије (СПС) Ивице Дачића, видели на утакмици коју је њихов тим одиграо у Лондону.
Да, али се спомиње име неког Албанца из Италије који је дрон донио у Београд.
Занимљиво, споменути Албанац има веома добре односе са овдашњим нарко-дилерима и његова биографија је, у том смислу, у најмању руку чудна. Иако бих волео да се коначно открије ко је заправо “дронирао” Србију, нешто не верујем да ће се то ускоро догодити.
Ко је дронирао Србију, имате ли идеју?
Преко Србије се неретко преламају велике битке великих сила, тако да целу ујдурму изазвану пуштањем дрона на утакмици Србија – Албанија и наводну дипломатску провокацију премијера Едија Раме тумачим као покушај да се по сваку цену спречи даље приближавање Србије ЕУ и НАТО-у. Ко има ту амбицију? Па, Москва. Погледајте: у симболичком смислу, шта за Кремљ представља премијер Еди Рама? Пре свега – НАТО. Хоћу да кажем да је овде вођена битка око НАТО-а, а не око тога да ли је тог дана на конференцији за новинаре у Влади Србије Александар Вучић “бранио част српског народа” или је, својим говором о независности Косова, Еди Рама покушао да придобије срца великоалбанских националиста.
Умјесто онакве “одбране части Србије”, тиме и индиректне команде медијима за нови шовинистички напад на албанску мањину, зар премијер Вучић није требало да грађанима објасни о чему је заправо ријеч?
Јесте, наравно. Сви знамо да је Косово тема око које се премијери Србије и Албаније у овом моменту не могу сложити; ипак, то није разлог за свађу. Као грађанин Србије, нисам се осетио “пониженим” због тога што је премијер Рама у Београду рекао да је Косово независна држава; премијер Вучић очито јесте. Зато је и реаговао како је реаговао. По мом суду, уместо да се држе тачке око које се слажу, вођена популистичком потребом да се свиде властитим бирачима, оба премијера ушла су у сукоб, чиме су довели у питање важну и историјску посету председника албанске Владе Београду од које је Запад тако много очекивао.
Која је то тачка око које се слажу Београд и Тирана?
Обе земље слажу се да ће косовски проблем бити решен не поделом територија, како то желе Ивица Дачић и Руси, не прављењем велике Албаније или велике Србије, него Бриселским споразумом. У чему ће Албанија несумњиво помоћи. Уосталом, посетом Прешеву и поруком Албанцима да своје проблеме уместо у Тирани или Приштини, покушају да реше у Београду, то је доказао премијер Еди Рама. Са друге стране, да видимо шта ради такозвана међународна заједница. Наравно да је праведно да свако од нас попије оно што је сам произвео, али, зар и са становишта хуманости Хаг у овом моменту није могао и другачије да поступи и да Војислава Шешеља, рецимо, задржи тамо, да га лечи? Јесте, али је ипак одлучио да га врати у Београд. Или, узмите ЕУ.Да ли је Брисел помогао Влади Александра Вучића?
Да ли је?
Није! Да јесте, не би направио тако кардиналну грешку и деблокирао новац некадашњим сарадницима Слободана Милошевића. Који, осокољени споменутом бриселском одлуком, по сваку цену данас желе да врате моћ коју су некада имали. А реч је о милијардама еура! Уосталом, погледајте хистерију са којом наступају чланови Социјалистичке партије Србије Ивице Дачића! Како их је само охрабрио повратак Војислава Шешеља у Србију.Све њих, суштински, води једна иста рука.
Чија рука?
Руска, наравно. Када желе да направе конфликт – и у томе је разлика између Руса и русофила – Руси то чине на најбруталнији, најпримитивнији начин. Зашто? Па зато што, пре него што уопште уђу у такав посао, анализирају менталитет земље у којој делују.И онда вас само гурну.У томе су сурови. Додуше, још су суровији када се извлаче: исто као што су Немци остављали своје преводиоце у Ираку или у Сирији, и Руси вас, не хајући за жртве, једноставно забораве. Све у свему, хоћу да кажем да је ово што се тренутно догађа у Београду само увод у тежак период кроз који ће Србија до марта морати да прође, а у коме ће бити и убистава и скандала и оставки и банкрота и масовних демонстрација…
Је ли прошло вријеме масовних демонстрација? Видјели сте оних неколико хиљада људи окупљених на митингу Војислава Шешеља, кога су, иначе, по тврдњама министра Александра Вулина, како би дестабилизовали Владу Србије, Американци вратили у Београд. Је ли министар Вулин “трбухозборац” Александра Вучића или…
Ако Вулина доживљавамо као самосталног и одговорног човека, биће нам јасно да, судећи и по овој изјави, он није отишао далеко од своје некадашње странке – Југословенске удружене левице (ЈУЛ) Мирјане Марковић. Притом, Вулин је око себе окупио најтврђи русофилски део политичког спектра који се залаже за чланство Србије не у ЕУ, него у некаквој евроазијској заједници. Најзад, морамо знати да је Александар Вулин човек који сања да једнога дана буде фирер, вођа, друг, команданто Србије и Вучић нема ама баш никаквог разлога да му верује. Тим пре што Вулин, судећи по ономе што тренутно говори, процењује да је дошао моменат да ту своју амбицију коначно и реализује.
Зашто министар Вулин има такву процјену?
Зато што зна да се у Вучићевој странци тренутно многи колебају; да вагају, процењују. Многи су незадовољни “расподелом плена” и сада размишљају о томе да се евентуално врате Шешељу који планира да на српској политичкој сцени направи – лом.
Хоће ли Шешељ у томе успјети, шта мислите? Утисак је да га се премијер Вучић боји.
Вучич је жив човек, природно је да га боји. Међутим, Вућић данас није исти човек од пре дванаест година када је Војислав Шешељ, као његов политички отац, без проблема могао њиме да управља. Много тога се променило и Вучић је, од Шешељевог малог од кужине, у међувремену постао водећи политичар и највеће политичке странке и државе. По мом мишљењу, Вучић има већи проблем од Шешеља, а то су његов већ споменути министар Александар Вулин и шеф дипломатије у Влади Србије, Ивица Дачић. Њих двојица ће Вучићу доћи главе. За разлику од председника Томислава Николића, који јесте непоуздан партнер, али који Вучићу, ма колико се иначе противио премијеровом покушају да Србију избави из руских канџи и окрене је ка ЕУ, за сада ипак неће окренути леђа. Тим пре што и Томислав Николић вреба своју прилику: чека да заузме место премијера.
Премијера?!
Наравно. Зар Ивица Дачић више пута није најављивао да ће се кандидовати на следећим председничким изборима? Јесте. И то би онда био идеалан проруски тим: Ивица Дачић – председник Србије, Томислав Николић – премијер, Александар Вулин – заменик премијера. Логично, у том тиму за Вучића неће бити места. По мом суду, они који у Србији данас себе сматрају опозицијом веома греше када сву своју критику усмеравају само на Александра Вучића. Без обзира на то што је Вучић давао и што даје лажна обећања, што је опседнут пропагандом, што се у све меша, какав је такав је, он је у овом моменту за Србију најбоље решење. У случају да одучи да покуша да спречи ово о чему говорим, Вучић у својим рукама има само један прави потез.
Који?
Отварање досјеа доушника и сарадника ДБ-а.Дакле, ништа што се већ није могло видети у земљама источне Европе.Наравно, проблем је у томе што ће Вучић, прибегне ли таквом потезу, у досјеима и архивима УДБ-е неминовно пронаћи имена својих министара, посланика своје странке, новинара које мисли да контролише, саветника, сарадника. Питате колики је данас утицај Војислава Шешеља… Веома мали, верујте. Реч је о човеку који има дисконтинуитет са реалношћу, који је деструктиван, неспособан за сарадњу у смислу неког озбиљнијег опозиционог окупљања. Притом, у политичком смислу, Шешељев повратак у Србију најсличнији је сахрани Александра Ранковића, шефа Титове УДБ-е: тај погреб означио је дефинитивни крај једне ере.
Та сахрана из августа 1983. године, на којој је више од стотину хиљада људи шефа злогласне УДБ-е испратило аплаузом и повицима “Леко, Леко”, узима се као почетак нове ере која ће званично отпочети Осмом сједницом ЦК СК-а Србије (септембар 1987) и доласком Слободана Милошевића на власт.
Тако је. Е, на исти начин ће повратак Шешеља и његов скори политички пад означити крај ере Слободана Милошевића. Звучи парадоксално, али управо ће Војислав Шешељ учинити оно што нису успели ни Војислав Коштуница ни Борис Тадић: коначно ће сахранити Слободана Милошевића. У том смислу, Шешељ Вучићу заправо помаже, па можда баш зато министар Вулин и тврди да су Шешеља у Београд вратили Американци.
Сам Шешељ у једном интервјуу каже како су му највише помогли Руси.
Руси су увек финансирали Српску радикалну странку; финансирају је и помажу и данас. Упркос свему, верујем да до марта 2015. велики број људи које данас спомињемо – укључујући и Шешеља и Вулина – у политичком смислу неће опстати. Ако опстану, Вучић неће!
Чули сте, претпостављам, добродошлицу коју је Милорад Додик пожелио Војиславу Шешељу, као и његов коментар поводом посјете албанског премијера Едија Раме Београду. Како то да је номинални социјалдемократа суштински данас ближи Шешељевим радикалима него политици званичног Београда?
Форум за етничке односе за март следеће године организује скуп свих социјалдемократских лидера Балкана и знате ли коме једино још увек нисмо послали позивницу?Косову и Босни и Херцеговини. Напросто, не знамо ко је тамо социјалдемократа. А то како су социјалдемократи постали радикали… Знате, дуго познајем премијера Едија Раму и пре неколико дана покушавао сам да му објасним због чега му прети опасност да постане нови балкански Милорад Додик. Наиме, као и Рама, и Додик је деведесетих стартовао са веома прихватљивом социјалном агендом; кренуо је енергично, људи су га заволели. Е, онда је окренуо плочу, поверовавши да је највећи Србин свих Срба на свету. Зато је ту где је. Иста опасност прети социјалдемократи Едију Рами који у албанском корпусу данас има статус обожаваног лица. Ако прихвати улогу Додика, Раму ће ускоро свака албанска група, држава или парадржава користити било као обећање Западу да ће му, када је то потребно, заврнути уши и руке, било као средство помоћу кога ће покушати да реализује сопствене пројекте. У том смислу, иако убеђен да он води игру, и Рама ће, као и Додик, бити искоришћен. На крају, као човек који познаје Милорада Додика, дозволите да председнику РС-а крајње добронамерно поручим да би му, након последњих избора, било најпаметније да већ сутра крене са припремама за свој одлазак са власти. У супротном, биће збачен.
Да ли ће Милорад Додик тако нешто учинити?
Додик ми никада није деловао као самоубица. Или као “папак”.Иако је, понављам, верујући да користи друге, сам често бивао искоришћен.
Ко га је користио?
Москва, рецимо. Објективно, интереси Русије никада нису били тако велики у Републици Српској колики су у Србији. Ипак, Додик је Москви увек служио како би појачала притисак на Београд. Наравно, Додика је користила и Србија која је, када јој је то затребало, као каквим буздованом, Западу претила Милорадом Додиком.Ту “игру” посебно је волео Борис Тадић.На жалост, Милорад Додик је тога постао свестан исувише касно.
