Војислав Шешељ, српски политичар, правник, политиколог и политички екстремиста, коначно је стекао међународни значај. Овај човек доживео је чудну судбину. Стицајем бизарних околности у Србији је био најпопуларнији када је исељавао хрватску породицу из Земуна, када је тукао саговорника после емисије и после тврдио да се овај оклизнуо на кору од банане. Када се после једне сарадње са Милошевићем (која је омогућила лошу ратну политику и највећу инфлацију у историји људског рода) спремао за другу, која је омогућила рат када је Албанцима и НАТО највише одговарао и нови пораз. Тада је Шешељ на изборима, које су Милошевићеви социјалисти на крају покрали, добио готово два милиона гласова. Није народ подржао Шешеља (само) зато што му се допадао његов програм – у то мирно време углавном економско-популистички. Шешеља су као очигледан трећи избор препоручивали социјалистички маркетиншки могули – како би ослабили опозицију и искварена вођства посвађаних чланица тадашње опозиционе коалиције који су били спремни да жртвују Србију како би пропала њихова конкуренција.

ПОБЕДНИК БЕЗ ТРИЈУМФА

Данас, кад је победио Хашки трибунал, кад је јавно дифамирао и понизио групу правних аматера, каријерних кукавица, корумпираних типова или просто шовиниста и када га САД и ЕУ враћају у Србију на начин на који већ деценијама извозе све своје важније проблеме и недоумице, Шешељ у Србији нема велику подршку. Пошто већину бирача у Србији, као уосталом и у другим демократским државама чини необразован и незантересован свет, наравно да би Шешељ уз добру медијску и материјалну подршку за кратко време стекао значајан број присталица. Међутим, такву му подршку може дати само власт, власт данас чине његови највећи непријатељи. Власт у Србији данас врше његови отпадници, значајно зависни од САД и ЕУ. САД и ЕУ за сада желе само некакву противтежу својим изузетно популарним послушницима. Зато одржавају власт ДС у АП Војоводини, зато издржавају део опозиционара у тзв. „Другој Србији“ (невладином сектору). За већу нестаблност нису спремни ни заинтересовани.

Из споменутих разлога Шешељ се у Србију вратио као победник без тријумфа, владар без земље и политичар без бирача. Када је био најправеднији у животу и када је кандидатура његове жене требало да апелује на солидарност са хашком жртвом и штрајкачем глађу, завршио је испод цензуса. У некој католичкој земљи Латинске Америке неполитична жена или удовица политичког мученика добила би подршку довољну да сама промени устав. У Србији, коју већ деценијама блате као православни Иран, међутим није било тако.

Шешеља је сада дочекало неколико хиљада присталица. На првом митингу га је поздравило десетак хиљада грађана. Анкете кажу да би можда прешао цензус од пет одсто на изборима. Дочекале су га ћутња електронских медија, нечасна подметања најтиражнијих новина, које су у рукама владајуће странке, или странаца.

Међутим, Шешељев повратак пробудио је једну тешку патологију. Хрватски народ је добар и лош колико и други народи. Ја нисам фашиста па да тражим „дефект културе“ код Хрвата, који су разни нацисти са престижних катедри у десетак непријатељских држава пронашли у српском народу. Хрватска елита, међутим, заслужује углавном само презир. Идентитетски проблеми и клерикализам, без кога не би било могуће стварање нације чије вође су пре само деведесет година у Југославији претендовале на половину данашњих земаља, довели су до крајње радикализације хрватске елите. Елита је деценијама систематски разлуђивала народ: одатле напад на ћирилицу, лекар који неће да лечи српске старце, опште обожавање олоша који је вршио ратне злочине, трајна мржња према Србији.

СИПЉИВА СМРАДИНА У ХРВАТСКОЈ УНИФОРМИ

Шешеља су у посебној изјави напали преседник Републике, премијер, министарка спољних послова… Сабор је донео некакав документ о њему. А на притисак хрватских посланика, међу којима има и оних који подржавају идеологију „оца домовне“ Анте Старчевића – који је тврдио да „пасијем накоту (Србима; прим Ч. А.) треба сијекиром у главу“ – довео је до осуде Европског парламента. Наравно да није проблем када неко осуди изјаве једног екстремног политичара. Овде, међутим, захтевају писмену осуду од српске владе. Србија је прихватила разарање Југославије, признала је недемократски успостављене границе Хрватске, не захтева испуњење обавеза које је Хрватска прихватила – Ердутског споразума, не брине о 30.000 станова које Хрватска дугује, не љути се због кршења права српског народа која је Загреб гарантовао, прихвата забрану изручења држављана Хрватске и поступања по српским оптужницама за ратне злочине, сама је у 90 одсто случајева судила српске злочинце. И сада, после свих извињења, треба да се извињавамо и ограђујемо од човека који се вратио из Хага као маргиналац, али и као победник и, замислите, праведник!?

Наравно, пошто је Шешељ духовна храна свим екстремистима у Хрватској, сместа су му дали простор на једној телевизији. Док је грдио и изобличавао левичаре Јосиповића и Пусићку, из студија су му викали „То, Војо!“, после су се свађали као и сви шовинисти. Међутим, да би хрватска била последња, Шешеља су на послетку искључили са линка а оставили су неку полицијску сподобу да му прети преко телефона.

Хрватска је доказала да има најлепше униформе. Те униформе су ољудиле понеку звер. Ето, могуће је да се очовечи и гас (смрад). Таква једна људина рекла је Шешељу (мада је веза већ била прекинута) да су хрватске власти биле милостиве према српским злочинцима и да су им омогућиле „тракторијаду“, а следећи пут наводно неће. Дакле хрватска униформа и муцава, сипљива смрадина у њој, јасно су, без било каквих санкција, без ограде хрватске државе, највеће етничко чишћење у региону, због кога се воде некакви судски процеси, назвала веселом забавом и смотром трактора који ће у следећем рату постати геноцид.

Јосиповићева и Готовинина земља. Еуропа.

(Нови стандард)

Ознаке: Војислав Шешељ, Хрватска, Чедомир Антић