Све актуелне власти у нашем региону утркују се међусобно која ће пре да доведе у своју земљу стране инвеститоре и обећавају својим поданицима да ће домаћу, покрадену, пропалу и уништену привреду дподићи захваљујући страном капиталу. Тврде сви у глас да нам без страних инвестиција нема спаса.

Супротно од њих, економска наука је већ одавно заузела став да развоја привреде нема само на страним инвестицијама, већ да је за њега најбитнији услов постојање домаће памети, домаћег рада и домаће акумулације.

То је потврдила и економска историја тиме што се ни једна једина колонија није економски развила на основу страних инвестиција, инвестиција колонизатора, већ је њима, баш супротно од тога, уништен тадашњи домаћи економски систем, а нови није створен. На тај начин колоније су опљачкане и опустошене. А шта тек да кажемо за случај Шпаније која је опљачкала енормна богатства Латинске Америке, а уопште није развила своју економију?

Власти у регион, поред невероватних погодности, нуде странцима све што им је преостало, а то су, пре свега, национална добра: пољопривредно земљиште, рудна богатства, воде, локацијске предности, ваздушни простор, јефтину радну снагу, па све до препуштања целих привредних делатности и стратешких привредних система.

Да сада укратко консултујемо историју да бисмо видели да ли су они заиста у праву, тиме што се заклињу у стране инвестиције, што у њима виде спас, односно што ће неко други, тј. странци да нам развију нашу економију, а не ми сами. Могли бисмо да консултујемо и нашу народну мудрост, али нам она одмах даје одговор, и то негативан, односно негира ставове властодржаца, јер, на пример, каже:

„Туђа рука свраб не чеше.“, или: „Туђа се мука не једе.“, или: „У се и у своје кљусе.“, или: „Нема џабе ни код бабе.“, итд. итд.

Као најкарактеристичнијим примером из историје, а у вези са ослањањем на странце ради развоја домаће привреде, послужићемо се случајем Чешке. Пођимо редом.

Чеси су средином 9. века примили хришћанство од Франака, тј. Немаца, али је оно коначно учвршћено тек када је седамдесетих година тог века у тадашњу Великоморавску државу дошао Методије са својим ученицима и почео да шири хришћанство на словенском језику.

У 10. веку чешки кнежеви, иначе поданици немачког цара, схватајући значај хришћанства за јачање своје власти, као и за учвршћивање феудалних друштвено-економских односа, додељивали су Цркви велике земљишне поседе на којима су ницали манастири. На несрећу чешког народа, скоро сви ти манастири у земљи били су тада немачки, тако да хришћанством вером, није само учвршћивана централна, кнежевска власт, већ је преко њега јачао и немачки утицај у земљи.

У 11. веку, прецизније речено 1086. године, чешки кнез Вратислав други проглашава се за краља Чешке уз дозволу немачког цара Хенрика Четвртог, па Чешка постаје краљевина, али остаје и даље у саставу немачког Светог Римског Царства. Поред тога, чешки краљеви постају изборници, тј. са другим изборницима (укупно их је било 7) одлучују о избору немачког цара. Чак се кроз историју неколико пута десило да је чешки краљ изабран за немачког цара.

У 12. веку чешки краљеви, у намери да економски развију земљу да би тиме повећали своје приходе и учврстили власт у својој сталној борби против чешких крупних феудалаца, деле велике земљишне поседе страном, немачком племству и додељују им високе положаје у државној и црквеној хијерархији. Са немачким племством досељавају се и немачки сељаци, односно њихови кметови.

Са истим циљем, ради развоја домаће привреде, чешки краљеви доводе у земљу и немачке трговце и занатлије и њима додељују велике повластице. Њихов долазак проузрокује развој градова у земљи, али због тога у градским већима доминантну позицију заузимају управо Немци.

Али, ни ту није крај. У истом веку у Чешкој долази до развоја рударства. Међутим, и та привредна делатност убрзо потпада под потпуну контролу странаца. И у овом случају Немаца.

За наредна два века привреда Чешке (пољопривреда, занатство, трговина, рударство) веома се развила. Такође, долази до процвата градова, а пре свих Прага, који чак 1348. године оснива свој Универзитет. Приходи чешких краљева енормно су увећани, али цена тога била је у великом досељавању Немаца у земљу, и то као привилегованог друштвеног слоја. Јак утицај странаца, Немаца, у земљи чешки краљеви су толерисали, али је он код припадника чешког народа, без обзира ком друштвеном сталежу припадали, изазивао велико незадовољство.

Често кроз историју надолазећа снага једне државе доводи и до њеног расипања, „где има ту се и просипа“, те тако чешки краљ Пшемислав Други (1253 – 1278) искоришћава безвлашће у Царству, такозвани Интеррегнум, који је трајао од 1250. па до 1273. године, и осваја, припаја Чешкој, Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску. Али, када је 1273. године за немачког цара изабран као средње решење, до тада безначајни Рудолф Хабзбуршки (1273 – 1291) другоразредни гроф са мањим поседима у Азасу и Швајцарској, ускоро је уследила реакција Царства. 1278. године царска војска је поразила Чешку на Моравском пољу. У бици је погинуо и сам Пшемислав Други.

До тада небитни Хабзбурзи искористили су указану прилику, те су као своје наследно добро заузели Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску. Тако је чешки краљ својом алавошћу и мегаломанском политиком проузроковао рађање Хабзбуршке Монархије, која ће наредних непуних 7 векова бити носилац германизације и свих видова притисака на западне и јужне Словене.

Чешки народ и његова елита нису благонаклоно гледали на привилегован положај Немаца у својој земљи и на њихов све већи утицај. Реакција, чешки одговор, морао је да уследи пре или касније. Такође, многи Чеси су и деловање католичке цркве сматрали једном од врста немачког утицаја.

Чешки одговор је уследио у лику и делу Јана Хуса (1370 – 1415), професора и ректора прашког Универзитета, верског реформатора чешког језика и правописа и великог борца против немачког утицаја у земљи. Он је критиковао високе црквене кругове због њиховог богаћења и многобројних злоупотреба. Захтевао је да основ вере буде Свето писмо.

Таквим својим ставовима и својом целокупном јавном делатношћу Јан Хус стекао је велики број присталица у Чешкој. И његова трагична судбина још је више повећала његов утицај у земљи. Наиме, Јан Хус је позван на црквени Концил у Констанци, где је, и поред добијених гаранција за своју личну безбедност, осуђен и на крају спаљен као јеретик.

Јан Хус је на превару погубљен, али је његово дело остало да живи међу Чесима. Само четири године после Хусовог погубљења 1419. године, његове присталице, хусити или Чешка браћа, су у Прагу збацили са власти градски патрицијат састављен искључиво од Немаца и одбили су да признају за чешког краља немачког цара Сигисмунда Луксембуршког. Тим њиховим чином започети су Хуситски ратови, који су трајали све до 1436. године.

У Хуситским ратовима цео чешки народ се сложио и храбро борио против немачког утицаја у земљи, тј. против немачких феудалаца и католичке цркве, односно против немачког цара и против римског папе. Када су таборити преузели вођство устанка, он је добио све карактеристике сељачког антифеудалног рата.

И поред великих војних успеха Хусита, уништили су пет крсташких похода на њих покренутих, продрли су чак до Балтика и успели су да на устанак подигну и немачке сељаке, предвођени прво Јаном Жишком, а затим Прокопом Великим, ипак су на крају поражени од крсташке војске и од умерених хусита који су издали таборите у одлучујућој бици код Липана 1434. године, док је Сигисмунд устоличен у Прагу за чешког краља две године касније.

Понекад у историји пораз може да представља победу, што најбоље знају Срби имајући у виду Косовски бој, те је тако и хуситским ратовима немачки утицај у Чешкој за дужи временски период веома спласнуо, док је употреба народног језика у цркви омогућила процват националне културе и књижевности.

Али, као што неко рече, мир је само период између два рата.

Почетком 16. века, Турска достиже врхунац своје моћи за време владавине Сулејмана Другог Величанственог (1520 – 1566). Са огромном војском он креће на Европу. 1526. године на Мохачу му се супротставља хришћанска војска коју предводи Лудвиг (Лајош) Други, који је истовремено био и пољски и чешки и угарско-хрватски краљ. То је, у ствари, била персонална унија, јер су све три земље задржале своју унутрашњу самосталност.

На Мохачу Турци су страховито поразили хришћанску војску. Погинуо је и сам Лудвиг Други.

Плашећи се турске најезде, исте године су чешки сталежи за чешког краља изабрали Фердинанда Првог Хабзбуршког.

Али, и мање зло може да буде велико зло, те је после тог избора немачки утицај у земљи нагло ојачао и Хабзбурзи као велики заштитници католичанства и папства, одмах започели са прогонима Хусита (Чешке браће).

У исто време, почетком 16. века, у Немачкој, на челу са Мартином Лутером (1483 – 1546) појављује се покрет верске реформације. То је био догађај од епохалног значаја за будућност читаве Европе. С обзиром да је тај покрет био против католичанства и против папства, самим тим је био и против Хабзбурговаца, те су му Чеси масовно приступили и убрзо је цела Чешка постала протестантска земља. Одговор Хабзбурговаца био је веома суров у виду прогона сада не само Хусита, већ и протестаната (Лутерана). Сукоб између чешког протестантског народа и њихових хабзбуршких, немачких католичких владара постао је неизбежан.

21.05.1618. године, на збору чешких протестантских сталежа у Прагу, донета је одлука да се из града уклоне хабзбуршки намесници, што је и учињено на тај начин што су они избачени кроз прозор зграде. Догодила се чувена „дефенестрације“. Друга одлука збора била је да се са власти збаце Хабзбурзи, да им се одузме круна светог Вацлава, и да се за чешког краља изабере протестантски кнез Фридрих Фалачки.

На одлуке чешких сталежа Хабзбурзи, тј. Фердинанд Други одговорили су војном акцијом, чиме је започео европски Тридесетогодишњи рат. Рат је био толико суров да је, по његовом завршетку 1648. године, Вестфалским миром становништво Чешке спало на само 1/5 предратног броја. Читаве области Чешке су опустошене. У земљи је завладао страховити католички терор. Многи чешки племићи су погубљени, а њихова имања су конфискована, па затим додељена такозваном „новом племству“, тј. немачком и аустријском католичком племству. То ново немачко племство у Чешкој на опустошене територије насељава досељенике из Немачке и тиме се ствара бројна, а према чешком народу непријатељска немачка мањина. Протестантизам је најстроже забрањен по цену живота и Чешка је поново постала у потпуности католичка земља. Чешка интелигенција бежи из земље, док се чешки језик све више потискује у корист немачког. И на крају, Чешка постаје хабзбуршка наследна земља, најобичнија провинција под старим келтским називом Бохемија.

По завршетку Тридесетогодишњег рата, Чешкој и чешком народу требало је пуна два века да се економски и духовно опорави. Тек у 19. веку долази до настанка и развоја покрета чешког националног препорода. Чак је средином 1848. године у Прагу плануо устанак против Хабзбурговаца, али је он убрзо угашен.

По завршетку Првогсветског рата и распадом Аустро-Угарске Чешки народ је најзад успео да се ослободи немачког “загрљаја“, а који је тако давно започет тежњом чешких краљева да уз страну, немачку помоћ економски развију земљу.

28.10.1918. године у Прагу је проглашена независна држава Чекословачка. Независна, али са великом националном мањином од преко 3 милиона Немаца настањених пре свега у Судетској области.

После само две деценије исти ти судетски Немци, а на Хитлеров миг, захтевали су издвајање из Чекословачке и припајање Немачкој целе Судетске области. У томе су и успели Минхенским споразумом, који су потписали 29. септембра 1938. Чемберлен, Даладје, Хитлер и Мусолини, док Чехе нико ништа није питао, нити су они било шта потписали. Хитлера ни Минхенски споразум није задовољио, те он 15. марта 1939. године шаље немачке трупе да окупирају и преостали део Чешке. Нашавши се у оквирима хитлеровске Немачке, поново је чешки народ био изложен великом терору од стране Немаца.

По завршетку Другог светског рата, данас неоправдано и тенденциозно веома озлоглашени совјетски лидер Стаљин, на себи својствен начин решава проблем немачке мањине у Чешкој тиме што њих 2,9 милиона исељава у Немачку, а 500.000 у Аустрију, а из централних области земље на та подручја насељава 1,8 милиона Чеха.

Чешки народ докле год постоји треба да буде неизмерно захвалан Јосифу Висарионовичу Стаљину, а не да занемарује то што је он епохално учинио за њега. И не само чешки народ, већ и пољски и словачки и украјински и српски и румунски. Али, пошто нико од њих ту захвалност не исказује, а с обзиром да „има Бога“, казна је већ почела да се реализује.

На несрећу Чеха, ни једно решење у историји, па ни Стаљиново, никада није коначно.

По пропасти комунизма 1989 – 1990. год. Чеси и Словаци су се разишли мирним путем, те су од некадашње Чекословачке 01. јануара 1993. године настале две државе: Чешка Република и Словачка. Чешка је 1999. године постала чланица НАТО пакта, а затим је примљена и у Европску Унију. На тај начин поново у Чешкој јача немачки утицај. Немачки капитал је у земљу ушао на велика врата и покуповао је огроман део чешке индустрије. Тако је, на пример, Фолксваген купио Шкоду.

Још само да ЕУ натера Чешку да врати земљу протераним Немцима после Другог светског рата, тј. њиховим наследницима, и тиме би се још један историјски круг завршио, али би и започео нови. У њему би се пре или касније, али засигурно, појавио и нови Јан.

Очигледно је да је оно што је праведно гледано из једног временског периода, није праведно гледано из другог временског периода, или уколико би се први временски период проширио.

Напред наведена сажета историја Чешке најбоље нам показује какве све последице може да проузрокује довођење страног капитала у земљу ради развоја домаће привреде. Сасвим се оправдано намеће питање: не чини ли највећи део историје Чешке од 12. па до 21. века управо борба чешког народа против страног, тј. немачког утицаја?

Историја Чешке нам недвосмислено, као на длану, показује како са страним инвестицијама, са страним капиталом и са странцима, раме уз раме, руку под руку, долази и страни политички утицај, а са њим и негативан и понекад чак погубан утицај на све културне вредности и особености домаћег становништва, на његов језик, писмо, веру, обичаје, традицију, што је све заједно понекад доводило у опасност и сам биолошки опстанак чешког народа. Такође нам показује да оно што је са аспекта властодржаца или владајуће класе, или данас са аспекта потрошача, тренутно оправдано и целисходно не мора то да буде са аспекта дугорочних, стратешких интереса целокупног народа.

Са друге пак стране, упорна и сурова вишевековна борба Немаца да под својом доминацијом по сваку цену задрже Чехе, доказује нам и о величини њихове економске и сваке друге користи од такве ситуације.

На крају бих још напоменуо свима онима који данас тако често употребљавају њима омиљени појам: ксенофобију, коју чак користе као негативну етикету, да морају зарад објективности и истине да исто толико користе и њој супротстављене појмове, као што је, на пример, ксенократија.

(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)

Ознаке: Алекса Мијаиловић, историја Словена, немци, Словени, СРБИН.инфо, Стране инвестиције, чешка