Онај курс који Николић изабере између руске понуде и немачких захтева историјски ће одредити његову владавину.
Ђаво ће знати какав је то хорор заправо Ангела Меркел у четвртак послала српској политичкој елити кад, ни 24 сата пошто се њен поштар Андреас Шокенхоф вратио кући, нико од њих није смео да се изјасни о њему, као да је у најмању руку реч о Јулском ултиматуму.

Чак су и ноторни политички аналитичари – тај хор београдских дечака – сви сопрани, сви у жутом, сви у дечјем доживљају света – после дуго времена показали забрињавајуће разлике у тумачењу Меркелине поруке. Док се једнима чини да је реч о нечем што се одавно знало, за друге је то, како већ тамо пише, само седам немачких услова за почетак преговора у уласку Србије у ЕУ.

За треће то је ултиматум, раван оном из 1914, док се мени чини да је тек реч о тесту интелигенције. И то не нарочито напредном, већ оном којим се установљава да ли смо сасвим безнадежни случајеви или ћемо се пласирати да решавамо нешто мало теже.

Наравно, седам услова, представљених као став Бундестага, мање-више су се појављивали у дипломатском саобраћају, али овако сабрани на једном месту, са својом Бестеллунген интонацијом, ипак јесу нешто сасвим ново. Тај квалитет видљив је најпре у захтеву да „Србија пре преговора мора да покаже видљиву вољу да је спремна да постигне правно обавезујућу нормализацију односа са Косовом с перспективом да обе пуноправне чланице у смислу ЕУ уговора могу реализовати своја права и обавезе независно једна од друге и заједно“.

То значи да Србија не може да започне преговоре о учлањењу пре него што са Косовом потпише међународни споразум о нормализацији односа. Ради се о томе, да не буде забуне, да се тај споразум мора потписати са Косовом као са државом јер само државе могу да буду пуноправне чланице ЕУ.

Речју, Србија, да би добила датим преговора, мора да призна да је Косово држава и да уважи то да га сви други признају као државу, док би се наш слабашни простор за маневар односио на то да Приштину де иуре нисмо признали, али јесмо де фацто, потписујући с њом договоре као с државом, односећи се према њој као према држави и поштујући право свих других да је тако третирају.

Ма колико се неки аналитичари упињали да докажу другачије – позивајући се на односе некадашње Западне и Источне Немачке – то дакле јесте признање Косова, што ће рећи да би мантра како „никад нећемо признати Косово“ тада могла да се промени у: „никада нећемо признати Косово самим чином признања, а на сваки други начин хоћемо“.

Поред тога, нови моментат је и тај што се признање Косова први пут у једном званичном државном документу јасно орочава, и то не на дан уласка Србије у ЕУ, него као услов за почетак преговора о томе.

ТРИ ПИТАЊА
Јасно је шта су Немци хтели тиме, као што је јасно шта су хтели условом да пре датума преговора започну растурање српских институција на северу Косова и прекид њиховог финансирања из буџета Србије.

Јасно је и то да Немачка условом за помирење у региону сматра српско истрајавање на томе да је у Сребреници почињен геноцид и да су га починили Срби. На тај начин се прилично огољено каже да је помирење могуће само уз једно темељно морално и политичко патосирање Србије, где би нокаут-ударац морала да зада сама себи.

Иако то и није најважнија тачка, најекспресивнији остаје захтев да Србија расветли напад на Немачку амбасаду у Београду из 2008. године уз кривично гоњење починилаца напада.

Колико знам, Берлин до сада није јавно захтевао нешто слично или бар није, попут Американаца, инсистирао на томе, и зато већ по себи постаје веома озбиљна порука да се такав захтев испоставља четири и по године после догађаја. То дакле већ јесте нека врста иживљавања и – да би оно било комплетно и са одговарајућим историјским паралелама – недостаје још само реченица у којој би се од Београда захтевало да ту истрагу у Србији води немачка полиција.

Отуда су, речју, у немачкој поруци садржане три групе услова Србији. Да би уопште започела преговоре о чланству у ЕУ, Србија мора да призна Косово, мора да пристане на слику региона у коме ће имати статус историјског кривца и мора да буде додатно понижена.

Зато се овде постављају три питања: зашто то Немачка ради, шта је смисао тог захтева, и где ће тај захтев уопште одвести Србију?

Пре свега, седам немачких захтева Дачићевој влади скраћује и оно мало маневарског простора који је имала. Јер, ако је Тома Николић у уторак у Сочију изгледао као неко ко је добио нешто ваздуха у плућа, треба знати да је бар последња од седам Меркелиних порука била нациљана да му га из плућа избије.

Груба немачка игра, какву смо већ видели и од Цобела, и од Маса, и пре годину дана, када је у Беогаду била сама канцеларка Меркел, истерује Србију на чистину кад год на њеном европском путу почне да се појављује било двосмислености, било колебање било какав други излаз, попут, рецимо, актуелне руске понуде.

Меркелова се ономад није преварила када је веровала да ће пред тако грубом игром Тадић мало да се опире и да ће – када му Немци на врат легну српске медије, невладине организације и западне агенте у јавном простору и сопственом окружењу – увести земљу постепено у пакао само да би избегао тренутни лични пакао.

Наравно, Тадић је и најбољи пример за то да се, бирајући вођење државе у зло, не може избећи ни лични слом, али у том тренутку некако му је ваљда заводљивије било да дођавола идемо сви, а не он сам.

Елем, нема ту много посебне и скривене немачке стратегије са Србијом, као што је није било ни када је Беч Јовану Ристићу претио царниским ратом, ни када је Хитлер Павлу Карађорђевићу нудио избор између рата и пакта.

Уосталом, Немачка се не понаша много другачије ни са Грчком – сетите се како је отишао Папандреу, чим је и помислио да о пакету стабилизационих мера распише референдум. Зато треба напустити теорије о стратегијама дуплог дна типа да Немачка игра грубо са Србијом у намери да јој покаже да за њу места у ЕУ нема, терајући је тако у загрљај Русији.

Јер овде су ствари веома једноставне: Берлин је Николића ставио пред тешку дилему – или ће урадити оно што се од њега тражи, а онда гледати како да то са сопственим народом испегла или ће у животу и на политичкој сцени имати пакао. На главу ће му се срушити медији, по цеваницама ће га тући они од којих то очекује, а по глави они од којих се и не нада.

Речју, немачка грубост није никаква посебна стратегија, већ само чисто германско поверење у сопствене полуге моћи у Србији. Уосталом, јесу ли претходних година, кад год су играли тврдо, иједном имали разлога да зажале због тога?

Аншлус и шанса
Наравно, за разлику од Меркелове, мени је тешко да погодим како ће играти Николић, још теже хоће ли, ако реши да пружи отпор, имати с ким да га пружи. Али, ако смо сад начисто шта то заправо Немачка ради, хајде да видимо какав је смисао тих потеза, утолико пре што ми се чини да је у том откривању смисла садржан и могући рационалан српски одговор.

Наиме, већ и најповршнији поглед на немачке услове за почетак преговора даје један важан одговор који у српском јавном простору увек измиче. То напросто нису услови који се дају некоме коме се негде нуди неко чланство, посебно не чланство у клубу равноправних, макар на папиру.

Ако посматрамо немачко понашање од 2000. године до данас, видимо да је та земља највећи донатор у Србији – што овдашњи немачки амбасадори и домаћи агенти воле да помену – али измиче да је Немачка и преко својих компанија и банака и извукла највише новца из Србије, и да, наравно, тај новац вишеструко надмашује висину донација.

По томе а и по низу сличних потеза није тешко закључити да Србију унајмањем чека судбина једне Бугарске, опустошене земље изгубљених ресурса чије се највиталније становништво иселило да не би умрло у беди. А притом Бугарска нема Косово, нема Војводину, Нема Рашку област, места озбиљног и дубоког интересовања и деловања немачких служби.

Ако свему томе још додамо немачко интересовање за Дунав и Дрину и вишегодишње напоре на дестабилизацији земље, тада Србија не бира између Косова и ЕУ, као две ствари до које јој је много стало. Она бира између сопствене државе и Ансцхлусс-а, облика интеграције у коме би се и нашао неки комадић кртине за политичке и друштвене елите, које само то и може да мотовише да под наведеним условима и са истим жаром наставе то што еуфемистички зову интеграције, али у Аншлус-у за грађане не би било ничега осим можда шансе да се иселе из земље ако баш могу добро да повуку. Јер припремати некога за интеграције тако што ћемо га најпре претворити у парију, такве преседане историја не зна.

Приликом одговора на немачке услове – који дакле јесу једна лажна дилема пар еxцелленце – Тома Николић би морао да има у виду овај једноставни аспект. Наравно, морао би да има у виду и то да су га, шта год одлучи, немачки захтеви увели у прву озбиљну и дубоку политичку кризу, која управо почиње и која ће ескалирати наредних дана и недеља.

Та криза је толико велика и важна – она је суштински пресудна за његов идентитет владаоца – да није искључено да ће му, ако у њој буде поражен, можда и цео мандат протећи у вађењу штете. Са друге стране, иако знам да то и није желео, та криза јесте и његова велика шанса да промени Србију окупљајући око себе један озбиљан, иако расут, друштвени и политички корпус, са којим ће, без много крупних изјава, посебно не на рачун Немаца, почети заиста да гради државу.

Онај курс који Николић изабере пред два најважнија догађаја који су, сваки на свој начин, довели до ове кризе – руске понуде и немачких захтева – историјски ће одредити његову владавину. Уз важну напомену – да се власт једнако троши и кад се обавља активно и пуним плућима и кад се непрестано избегавају крупне одлуке. А у немачком захтеву једино то се не може избећи – одлука, и то врло крупна.