Прочитај ми чланак
(Ратко Паић)
Слушајући медијске извештаје који се у последње време пласирају у виду наводног откривања праве истине о пристиглим донацијама у Србију, можда би понеко могао закључити да су руске донације тек халуцинација грађана које неко жели превести жедне преко воде. Међутим, само један пример је довољан да се докаже супротно, а ради се о поклону који ће остати видљив у Београду најмање онолико векова колико и легендарна Аја Софија у Цариграду или Храм Христа Спаситеља у Москви.
А то значи буквално хиљадама година. Дакле, иако се донације са истока често покушавају са дискретним призвуком омаловажавања приказати са нултом вредношћу, потпуно превиђајући удео таквих поклона и у неновчаном облику, стварност је изгледа потпуно другачија ако се присетимо макар оних речи бригадног генерала Предрага Бандића, којима је он још недавно у име свих грађана Србије изразио захвалност руском народу на целом низу донација које су „Иљушинима“ једна за другом пристизале у нишки хуманитарни центар након мајских поплава.
Међутим, једна друга руска донација је права тема овог осврта, а она се тиче украшавања унутрашњости Храма Светог Саве, чија материјална вредност је оцењена на суму од преко 30 милиона долара, док је ону духовну, културну, па и туристичку вредност тешко изразити у било каквим обрачунским јединицама, па би се она можда могла израчунати само ослушкивањем броја уздаха које ће у следећим столећима измамљивати монументални мозаици и фреске у том највећем православном храму на Балкану. Наиме, радови који ће трајати читавих осам година и које ће изводити преко 300 врхунских уметника, претежно из Русије и Белорусије, биће финансирани новцем који је донација руске владе по налогу председника Путина, а значај предстојећих радова су вероватно најбоље дефинисали министар спољних послова Дачић и митрополит Иларион у заједничком саопштењу да је реч „о капиталном пројекту, важном не само за српску цркву и српски народ, већ и за читав православни свет“.
Уосталом, то се може закључити већ из саме чињенице да ће по окончању украшавања, светосавски храм моћи да се похвали са безмало 20.000 квадратних метара мозаика и са фрескама на којима ће се наћи ликови око 600 светитеља, што сведочи у корист чињенице да на београдском Врачару, под вођством прослављеног Николаја Мухина, треба да се појави онаква сугестивна лепота, која је сасвим упоредива са хипнотичком монументалношћу Свете Софије у Константинопољу, која је по историјском сведочењу пресудно утицала на одлуку да стара Русија прихвати хришћанство и поприми идентитетска обележја која поседује и данас.
Стога, када се све то има у виду, а то су ствари које је немогуће испустити из вида, као што ни „Недремано око“ насликано на чувеној икони не може превидети ни најмању промену у Васељени, онда утолико нелогичније звуче повремене тврдње да се руске донације наводно изражавају нултом вредношћу, то јест да их уопште нема. Али проверу правог чињеничног стања по том питању је можда најбоље препустити посетиоцима Храма Светог Саве у Београду. На пример, онима из 3014. године.
