Прочитај ми чланак
За читање геополитичких порука неком је потребно мање, неком више, па те ћемо на праву већину у Парламенту БиХ сачекати.
Протекле седмице вест није била ко је конституисао скупштинску већину у Парламенту БиХ, већ ко није део скупштинске већине. Тако је наслов новинских текстова на ту тему био „СНСД у опозицији“, док је састав нове већине постао маргинална ствар.
Заокупљене расподелом ресора у будућем Савету министара, партије које у Скупштини Српске чине опозицију нису направиле ни најобичнију анализу како су у Сарајеву постале део већине. Наиме, након заједничког ТВ наступа у којем су Додик и Човић деловали политички компактно, што се видело и сутрадан на заједничком састанку, Додик је изјавио да је СНСД ближи одлуци да на нивоу БиХ не учествује у власти. За том лоптом сви из опозиције одмах су потрчали.
Конституисан је колегијум Парламента БиХ, а затим су се правиле калкулације на тему коме шта припада од изборног колача? Најострашћенији су показали жељу за директорском позицијом у СИПА, али их је убрзо охладило саопштење ОХР да то место не може бити део страначког плена. Друго хлађење било је у Мостару, где није потписан споразум ХДЗ са СДА, Демократском фронтом и Савезом за промјене. Ускоро се појавио и нови проблем јер ДФ и СДА желе да химна БиХ напокон добије текст, а на то у СЗП не знају шта би рекли.
У међувремену, СНСД је са својим коалиционим партнерима усагласио кадровска решења, те је изабран нови састав Владе Српске. Додик учвршћује скупштинску већину, ослобађа се опонената. Релаксирао је политички амбијент у целој БиХ. Уследиле су и посете амбасадора Шпаније, Аустрије, Кубе, апостолског нунција. Председника Додика посетио је и високи представник Валентин Инцко. Додик уједно пажљиво посматра како се партије из Српске понашају у Бакировом загрљају, односно у коалицији коју су у Сарајеву већ назвали коалицијом Николаса Хила.
Такође, посматра се и шта се дешава на пољу геополитике. С обзиром на то да су на политички рељеф Балкана увек утицали међусобни односи великих сила, сусрет Ердогана и Путина има посебну политичку тежину. У заједничком саопштењу два државника истакнуто је да ће робно-новчана размена са 40 милијарди бити повећана на 100 милијарди долара годишње, да ће Јужни ток потећи јужније, то јест преко Турске и да се Путин и Ердоган једино нису усагласили о погледу на ситуацију у Сирији. То значи да су о погледу на Балкан сагласни.
Турска и Русија вековима су уређивале прилике на Балканском полуострву, те не чуди жеља да то чине поново. Русија ствара Евроазијски савез, а Ердоган се залаже за модерни концепт калифата, који би представљао савез исламских држава, по узору на ЕУ. Пројектовани савези нису међусобно супротстављени, оба су усмерена против англо-америчког утицаја и могли би да допринесу помирењу муслимана и православних народа.
Ако су Ердоган и Путин заједно, порука коју Изетбеговић треба да схвати врло је једноставна. Идентична порука одаслана је и раније са сасвим друге стране. На самит Трилатералне комисије, одржан у Београду, из БиХ су позвани једино Додик и Изетбеговић јер су „владари из сенке“ у њима препознали нове владаре БиХ које треба придобити. Али за читање геополитичких порука неком је потребно мање, неком више времена, те ћемо на праву већину у Парламенту БиХ сачекати неколико месеци.
(Пресс РС – Предраг Ћеранић)
