Прочитај ми чланак
Једна изрека каже: име је судбина. Замислимо да име северне српске аутономне покрајине, Војводине, буде промењено. Нови назив би био Срем, Банат и Бачка. Односно Аутономна покрајина Срем, Банат и Бачка.
Поставља се питање шта би се тиме добило, односно да ли би промена имена северне АП била сврсисходна. Два су кључна аргумента у прилог промене имена, од којих један иде у сусрет противницима, а други поборницима веће аутономности Војводине.
Прво, страх већег дела српске елите од стварања новог идентитета (‘Војвођани’), који има извесног успеха (тако се изјаснило нешто преко 1% популације АП Војводине на попису 2011), на овај начин био био знатно ублажен. Сама промена имена би на известан начин ове тенденције осујетила. Оно што неки други предлажу, нпр. промена територијалног опсега Војводине је нешто што би било тешко спроводиво, иако и таквих примера има (индикативно је да Моравска у Републици Чешкој није једна регионална целина, иако Моравци показују знатно већу склоност ка посебном идентитету, различитом од Чешког).
Оно што је битно да највећа мањинска етничка заједница, Мађари, не би вероватно била против оваквог предлога, јер већи део елите војвођанских Мађара углавном питање свога статуса посматра у персоналном смислу, те сама идеја Војводине као мултикултуралне европске регије делимично отежава њихове напоре за очувањем националног.
Други разлог је да би се притисак оних који су за укидање или смањивање аутономије Војводине значајно смањио јер она више не би ни имплицирала сепаратан идентитет. Наиме, сремски, банатски и бачки регионални (завичајни) идентитети су корелати шумадијском или (источно)херцеговачком. Шта више, неки од оправданих разлога за преношењем надлежности из Београда у Нови Сад, могли би далеко лакше да буду спроведени, јер то не би имплицирало никакву причу о растакању државе. Треба поменути да је старо име, Српско Војводство (Војводовина), било етнички одређено, а и појам Војвод(ов)ина је тада носио изразито српски карактер.
Могли би се размотрити и преношење неких државних функција из Београда у Нови Сад. Нпр. Уставни суд Русије је пре десетак година измештен у Санкт Петерсбург, па би се та пракса могла поновити и у нашем случају. Поред тога, измештање Министарства пољопривреде у Нови Сад, који има врхунски факултет у области аграра, односно доста експерата за пољопривреду, се чини разумном солуцијом (нпр. индикативно је да се у Бону налази половина савезне администрације СР Немачке).
