Прочитај ми чланак
Путинов актуелни експеримент састоји се у питању да ли је данас могућа држава с оне стране фашизма и компрадорства.
Прошле године после децембарске прес-конференције председник Русије је, као што сви памте, помиловао Михаила Ходорковског, а ја сам написао колумну под називом Крај фронде. Смисао тога огледао се у томе да је дошао крај рату између наших олигархијских принчева и државе, као што је било у 17. веку у Француској, амнестијом учесника и ослобађањем главног лидера – човека који је 2003. године покушао да искористи све сировинске ресурсе наше индустрије за политички притисак на власт. Можемо само да замислимо шта би се догодило да је фронда нафтних принчева букнула, уместо 2003. године, рецимо 2007, када је цена нафте достигла скоро 100 долара по барелу. Какве би им се политичке могућности отвориле и колико би слаба била руска држава у односу на капитене наше нафтне привреде са својим, отворено говорећи, спољнополитичким приоритетима који су супротни националним.
Спремност Ходорковског после помиловања да се одрекне жестоког опозиционог деловања за Путина је представљала у одрђеној мери могућност завршетка фронде и почетак мирније епохе, повољније за развој малог и средњег бизниса. Путин је наступање те епохе најавио у свом последњем обраћању Савезној скупштини. Главни приоритет тог времена није требало да буде борба са олигархијском бизнис-фрондом и њеном клијентелом, него појачавање контроле над новом моћном аристократијом, и та контрола је морала бити интензивирана током борбе за успостављање државе.
КАД ЕЛИТА НАПУСТИ НАРОД
Али авај, логични, прогресивни процес преласка у нову епоху прекинула је украјинска криза, током које се део наше фронде понео веома неодговорно. У то време фронда је већ била поражена, па су се неки од њих, заједно са медијским круговима који су им били наклоњени, просто одрекли и саме идеје о националним интересима Русије и очигледно се ставили на страну спољњег непријатеља. О томе је говорио и Путин на прес-конференцији 18. децембра 2014. године, кад је нагласио јасну разлику између опозиције и пете колоне. Овој другој – за разлику од опозиције, која има алтернативу власти – приоритет су интереси других држава, без уважавања руских интереса.
Да би илустровао своје мисли, председник се осврнуо на Сунчаницу, веома потресан последњи филм Никите Михалкова, који је исти утисак оставио и на мене. Тачније, последњи кадрови тог филма приказују како чекисти под командом Розалије Земљачке (револуционарка, један од организатора црвеног терора на Криму 1920-1921; прим. аут.) шаљу на дно баржу са белогардејским официрима који су се добровољно предали. Предали су се на позив Михаила Фрунзеа, који је обећао помиловање свима који престану да се боре.
Морам напоменути да у принципу нисам љубитељ Никите Михалкова јер ми се његова последња остварења чине превише идеолошким. Али Сунчаница, њен завршни део, оставља снажан утисак. Ту се види до чега доводи не само револуција, него и либерална попустљивост револуције, до чега доводи опште самољубље најбољих представника интелигенције и њихова равнодушност према сопственом народу. Они затим страдају у ватри револуције (у овом случају боље је рећи – тону у воду), не примећујући појаву нових учитеља у народу. Ти нови учитељи у почетку говоре како је човек постао од мајмуна, затим позивају другове да дају живот за пријатеље и, на крају, оне који не поверују у сву ту причу проглашавају непријатељима и експлоататорима, и лаког срца их елиминишу као штеточине.
Равнодушност према народу и смишљени презир усмерен према власти отварају пут појави силног осећања злобе и зависти према богатима и јакима, а такво осећање може уништити било коју цивилизацију.
Године 2003. држави је пошло за руком да победи „унутрашњи Запад“, а дса притом не ослободи „унутрашњу Злобу“, што нимало није било лако и што је имало своју цену. Генерално гледано, још није пронађено одрживо решење за проблеме између власти и економске елите. Бизнис захтева само и искључиво економску слободу, и то само и искључиво у главама или, тачније, у машти либерала. Реалан бизнис у Русији и на Западу или на било ком другом месту – осдим у Сингапуру, кога обожавају наши либерали – најчешће захтева државну заштиту и државне преференције. Држава обично прискаче у помоћ онима који су, како кажу Американци, too big to fail – превише велики да би пропали. Такво неизбежно удаљавање од идеала слободног тржишта одмах ствара гомилу проблема, које неке државе не могу да савладају, посебно не државе које су, као и сама Русија, такође too big to fail.
НЕМОЋ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЗЛОБЕ
Поставља се питање како направити модел односа државе и крупног бизниса, а да не дође ни до компрадорства – кад кредитна презадуженост крупног бизниса према спољњим финансијским центрима у потпуности опредељује политику државе – ни фашизма – кад држава у потпуности одређује начин пословања, подржавајући само „своје“ по крви и тлу.
Путинизам је отворени експеримент стварања суверене државе у условима отвореног тржишног система, где се блокирају недопустиве претходно описане варијанте – фашизам и компрадорство. Наравно, крај оваквог експеримента не може бити познат, нико не зна да ли ће он успети на дуже стазе. Било би непоштено да сваки интелектуалац који уме да размишља, који је одговоран пред собом и својом земљом, не узме учешће у том експерименту или да жели његову пропаст, наслађујући се вестима о овим или оним финансијским катастрофама. Цртајући у својим осветничким мислима слике расправа о томе ко покушава да спаси земљу, чувајући је од нагињања у једну или другу истински опасну крајност.
Наравно, сви можемо да имамо различите представе о томе како издржати тај експеримент, како најбоље преживети обећане тешке две године, а не сломити се, не пасти под теретом унутрашњих и спољњих проблема и сачувати националну независност. Неки би да се помере у леву страну и услове ручне контроле, неки би удесно уз присуство судова и функционалних институција. Лично, мислим да је време да леви и десни започну расправу не само на затвореним састанцима и оним местима где једни на друге не обраћају пажњу, него у парламенту, где ће у расправи на неки начин доћи до тренутка истине. Наравно, релативне, каква је свака земаљска истина.
Међутим, сва ова различита гледишта требало би да се уклоне због лојалности према самом експерименту изградње тржишне економије у једној посебно одабраној земљи или, тачније речено, стварању суверене државе у условима глобалне економије, која апсолутно не подноси идеју суверенитета и која има своја правила понашања према глобалним дисидентима – онима који не желе да буду на ланцу, да остану без зуба и ноктију, онима који бране своју могућност да пију млеко, пиво или квас и у тренуцима сете свирају хармонику.
Превео за Нови стандард Петар Минић
