Прочитај ми чланак
Оставите привремено по страни „украјинску кризу“. То је веома близу граница Русије. И веома болно. Али, не решава се ту историја света.
Информативне агенције пренеле су уистину сензационалну вест: у далекој Никарагви – Кина је почела изградњу канала између Атлантског и Тихог океана. То није само изазов вековном монополу Сједињених Држава на контролу америчког континента. Сама Америка је на удару. Ако се канал пусти у рад, над светом ће изаћи Кинеско сунце.
До сада је најкраћи пут из Атлантског у Тихи океан водио преко Панамског канала. Да би прокопао канал, председник САД Теодор Рузвелт, основао је 1903. године целу нову државу – Панаму пошто ју је отцепио од Колумбије.
Једна од првих великих америчких геополитичких афера светских размера завршила се изузетно успешно – пре сто година Панамским каналом прошао је први брод што је омогућило Рузвелтовим наследницима да у сваком тренутку своју флоту пребацују на потребно одредиште брже од конкурената и да контролишу робни промет између Запада и Истока.
У почетку је Панамски канал био у власништву Сједињених Држава. Године 1999. „предали“ су га Панами, али пошто Американци могу у сваком тренутку да смене владу те земље, као што се то десило, на пример, 1989., са непослушним генералом Норијегом, онда је канал де факто као и раније америчка актива, као и читава „независна“ Панама.
На територији Никарагве увек је постојала идеја о оснивању конкурентне „фирме“, али је тек ове године почела да се реализује.
Иза компаније из Хонгконга, која се бави изградњом новог светског „прокопа“, стоји влада Кине. Почетак експлоатације тог објекта планиран је за 2019. годину.
Али, ја ипак не могу да поделим радост оних православних патриота који ће отрести с браде залепљен кисели купус кад чују да негде на крај света у песак закопавају америчку хегемонију.
Никарагвански канал биће реално кинески, као што је Панамски – амерички. А могао је да буде – НАШ, да се СССР није распао 1991. године.
И не би било „украјинске“ кризе, свађе два „братска народа“, Америке под јужним потрбушјем Русије и још много чега.
Током 70-их СССР је уложио толико напора у свргавање проамеричке владе Никарагве и у подршку устаницима Данијела Ортеге, толико је техничке и финансијске помоћи упумпано у ту далеку земљу (чланови моје породице такође су радили у тим крајевима), и све је пропало.
На тадашњем Старом тргу (седиште Владе СССР у Москви) нису узели у обзир утицај дефицита фармерки на стабилност политичког режима Земље Совјета! И још су се увалили у Авганистан уместо да су још упорније „тувили у главу“ Латинску Америку инфицирану марксизмом. Допрли су до њега те исте 1979. када је у Никарагви пао Сомосин режим.
Ја све ово због тога што непријатеља треба тући само у најосетљивија места не трошећи пажњу на другостепене правце.
У својој петомиленијумској игри „стратогема“ (стратешких игара) Кинези су то, вероватно, узели у обзир. Зато сада изнад Никарагве (и света) и излази Кинеско сунце.
Извор: Факти.орг
