Прочитај ми чланак
Немиран дух није допустио Кости да свој век проживи као већина сународника и савременика. Провео је живот испуњен авантурама, далеким и недокучивим.
Образован, одважан,политички неподобан, одбачен, друштвено проказан, потом рехабилитован, унапређен, а после свега заборављен. Од сјаја до очаја и натраг. Коста Динић је у потпуности испунио животни образац у који се тако често уклапала судбина српских интелектуалаца. Рођен је далеке 1854. у селу Брусници, недалеко од Горњег Милановца, у свештеничкој породици. Као дете селио се често. Можда су селидбе и усмериле његов животни ток. Са породицом одлази из родног места, те краће време борави у Јагодини и Крагујевцу. Отац му убрзо потом постаје члан Апелационог суда те се, тада је деловало коначно, настањује у Београду.
Немирни и радознали дух није допустио Кости да свој век проживи као већина сународника и савременика. Почеци су му били уобичајени, али не и његов каснији живот, испуњен авантурама, далеким и недокучивим. Кренуо је очевим стопама. Уписао је студије права на београдској Великој школи када му је било 17 година. Испоставило се да му је то била само пролазна епизода. Три године касније суђено му је због политичких уверења. Након издржане једногодишње казне затвора и забране даљег студирања, прешао је аустроугарски Земун, где сазнаје за устанак у Босани и Херцеговини. Тада доноси одлуку да се придружи борби српског народа у Босни, где упознаје и свог даљег рођака преко линије Ненадовића, добровољца Петра Мркоњића, тадашњег кнеза, а потоњег Краља Петра I Карађорђевића. Са њим путује у Ријеку и Беч набављајући оружје за потребе устанка. По завршетку устанка одлази у Париз, где о трошку свог оца уписује студије медицине, У Србију се на кратко вратио тек 1880. када је амнестиран. За време студија 1885. године имао је част да у име Краљевине Србије носи венац на сахрани Виктора Игоа. Године 1888. године одбранио је докторску дисертацију на француском језику на тему кефира, млечног напитка, откривајући његове благодети у терапији хроничног алкохолизма, чиме привлачи велику пажњу европске научне јавности.
То се временски поклопило са доношењем „радикалског“, слободоумног устава из 1888. године. Коста се враћа у Србију и постаје општински и срески лекар у Пироту и Смедеревској Паланци. Тражио је премештај у српску престоницу, али је због блискости са кнезом Петром и политичких размирица са династијом Обреновића његов премештај одбијен. Активан је као члан Радикалне странке и биран два пута за народног посланика из Пиротског округа. Након тзв. „Чебинчева афера“ из 1894, када је врх Радикалне странке затворен и осуђен на вишегодишње казне затвора због наводног припремања насилне промене власти, одредила је и Костину будућност. Осуђен је на две годинеробије. Већ годину дана касније актери афере су помиловани, а Косту пут доводи у Женеву, где постаје лични лекар кнеза Петра Карађорђевића.
Недуго затим, пријављује се на конкурс белгијске владе за колонијалног лекара Друштва железница на транс-конгоанској железници са седиштем у Леополдвилу. Тако др Коста Динић, постаје један од раних посетилаца тропске Африке, први српски истраживач и етнограф, како поједини истраживачи тврде. Један је од оснивача прве болнице у Леополдвилу, данашњој престоници ДР Конга, Киншаси. У „Српским писмима из Конга“ који је објавио часопис „Искра“ описао је разлог поласка на овако дуг и неизвестн пут:
Болница у белгијском Конгу почетком 20. века
Није било ниједног путника који би путовао у Конго задовољства ради, па ипак, сви су били весели и расположени. Многи напуштају отаџбину, породицу, пријатеље, растају се са свим оним што им је мило и драго, само да избегну разне недаће које су имали у свом, било јавном, било приватном животу. Мисле јадници да ће под усијаним афричким небом наћи мира и спокојства души својој. Каква горка илузија!
У Конгу је провео непуних седам година. Забележио је и сакупио многе занимљиве ствари као истраживач и етнограф. Био је сведок и учесник у откривању до тада неистражених поља медицине. Као лекар, сусрео са два случаја која поједини историчари медицине на основу клиничке слике сматрају првим случајевима сиде. Записао је у свом дневнику да је код једног пацијента видео назабележену пнеумонију плућа, а опис слике, то да данас знамо, упућује на сиду. Описујући у свом дневнику живот радника који су крчили конгоанску прашуму, забележио је случај карцинома коже, који ће, након утврђења клиничке слике заједно са својим пријатељем, др Капошијем, остати забележен у дијагностици као Капошијев сарком, још један симптом сиде.
У својим путописима забележио је разне обичаје многобројних афричких племенских заједница. Захваљујући унутрашњем осећају слободарства и правдољубивости које је понео из Србије, одбијао је сваку помисао на поробљавање. Премда дубоко несвестан и неупознат са страховладом и варварством белгијског Краља Леополда II, он хвали цивилизацијске домете европске културе, градњу болница и омогућавање пристојног живота становништу конгоанског простора. Такође, веома су значајни његови етнографски записи о начину живота у Конгу, тако да, између осталог запажа и људождерство:
Овај обичај распрострањен је готово по свој територији државе. Код неких племена то је, тако рећи, народна институција и практикује се отворено. Код њих појести свог ближњег право је задовољство које се тражи. Код других и ако се нарочито не тражи, ипак се не устручавају да га обелодане кад им се прилика укаже.
Занимљиве су и његове гастрономске опсервације о конгоанским јелима, која су чак и данас, барем већина њих, непојмиљива просечном човеку:
О корњачама није потребно да рекнем да се оне овде много троше, а чорба од њих изванредна, којом и ми одпочињемо сваки ручак и вечеру. Троши се врло радо једна особита фела великих гуштерова – до метар и по дужине. Месо му је бледо-црвено, као од прилике младо-телеће и припремљено у форми бифтека, заиста је врло укусно… Кад се пак убије један хипопотам, то је права свечаност у селу. Није ни чудо, јер он да и до 3.000 кила меса и захрани цело село за два три дана. Печеница од хипопотама исто је укусна као и од вола…
Поред свега тога, Коста Динић је из Конга донео до тада највећу збирку материјалних споменика подсахарске културе у Србији која је, између осталог, садржала: ратне и ножеве за одсецање глава, бодеже, парадна копља, секире, мачеве, стреле… Пажњу привлаче и маске за различите намене, одећа, предмети од слоноваче, кљове, фигуре људи и животиња, луле, цртежи, фотографије тадашњих становника Конга, тамошњих призора и још много тога. У писму свом пријатељу, кнезу Петру,пише:
Имаћете формалан етнографски музеј Конга и не знам где ћете то све сместити.
Многобројни ратови у 20. веку и страдање Београда довели су до тога да велики део колекције нестане, како разарањем тако и крађом. Захваљујући др Кости Динићу, Природњачки музеј у Београду је богатији за збирку јаја европских птица, која је на сву срећу све до данас преживела страхоте минулих ратова.
На путу ка Србији, сазнао је за „Мајски преврат“ и свргнуће династије Обреновића. Више није било препрека да дође у Београд. Већ исте године, дворски официр, др Коста Динић, витез Карађорђеве звезде, бива постављен за физикуса округа београдског, а потом и личног лекара и повереника свог пријатеља и саборца, Краља Петра I Карађорђевића.
Коста Динић седи у првом реду, други са десне стране
Умро је 1907, у 53. години живота, услед учесталих упала плућа које је задобио током афричких путешествија. Коста Динић, целокупним научним радом, пионирском и мисионарском делатношћу, авантуристичким духом, свакако заслужује да буде споменут, макар на маргинама српске прошлости. Српски Ливингстон, мисионар и лекар заслужан је за откривање симптома сиде али и за прве етнографске описе подсахарске Африке који су допрли до нас.
