Прочитај ми чланак
Француска спољна и унутрашња политика распала се за само неколико сати? Можда је ово преоштра и хиперболична тврдња, али није далеко од истине. Јер, шта може сада Француска?
Да поред сваког од шест милиона грађана исламског порекла постави по једног полицајца? Да бомбардује исламске државе? Које и чиме? Пука одмазда је страховит ризик.
Напад и убиство новинара у Паризу несумњиво је терористички чин. Свеће и плакати „Ја сам Шарли” широм Француске, па чак и у Србији… Пре неколико дана 30 младих људи убијено је у Јемену, истина не у редакцији, већ у некаквом реду на улици.
Пре тога је тридесетак људи убијено у сватовима у Авганистану. Нигде у Европи, па ни у Србији, нека свећа или било какав плакат типа: „Ми смо сви сватови”.
Напад на слободу штампе, напад на темеље западне цивилизације? Нека ми неко прво објасни да ли је слобода штампе глобална категорија, и да ли су темељи западне цивилизације истовремено и темељи исламске цивилизације?
Ако данашња Европа верује да јој није потребан Бог, она ипак показује да не може без Сотоне, сада у виду исламског радикализма. Ако је данашња Европа растрзана око разних питања ујединиће се сада свакако око тероризма.
Да ли је ислам преузео улогу комунизма, његову духовну енергију, све карактеристике идеалног непријатеља: он је велик, он улива страх, и он је антизападњачки настројен.
Заправо, Семјуел Хантингтон је био у праву, масакар новинара у Паризу још једна је потврда да су идеологије мртве, нације нестају, а цивилизације се враћају на сцену. Оне се међусобно додирују као џиновске тектонске плоче, велики сукоби избијаће дуж раселина које их деле, цивилизације ће се тек ухватити у коштац.
Зашто је дошло до крвавог пира у редакцији париског сатиричног листа? Зато што су културне разлике фундаменталне и мање променљиве од политичких и економских супарништава, јер оне доводе у питање идентитет, који а приори није ни измењив ни преносив.
Француски социолози и филозофи дуго су негирали Хантингтона и његов став да ће рат култура изазвати крвопролиће у 21. веку. Према Французима, цивилизација нације је аналитичка категорија, где она почиње, где се завршава?
Према Французима, Запад је данас магловита категорија, није више ни географска, ни културна, ни верска, ни идеолошка. Али и као таква, непрекидно инсистира на свом вредносном систему, на свом поимању слободе штампе за цео свет.
Хантингтон је био пророк када је рекао да је време премоћи западног начина мишљења прошло, да следећи изазови Западу долазе из исламског света, да је реч о суштинском сукобу две културе.
Јер, у исламу је опстало оно што је Запад сматрао давно превазиђеним: моћ религије над политиком. За муслиманског верника религија није само део његовог живота, већ сам живот.
Међутим, прилаз исламском простору који годинама преовлађује у западним медијима пун је стереотипа и клишеа. Историја, култура и друштва анализирају се кроз једну поједностављену шему: слово Курана и ислам представљени су као једно.
Директор француског недељника „Л Поен” Клод Имбер пре више година синтетизовао је ову поједностављену визију: „Ислам не дозвољава секуларизацију власти, па чак ни знања.” Зашто? То не каже. Да ли је неки стих из Курана у супротности са демократијом или световношћу?
Док су многа тумачења Старог и Новог завета вековима оправдавала на Западу божански карактер краљевске власти, конзерватизам, ропство и мучење жена…
Карикатурално тумачење ислама, које шире велики медији на Западу, продубљује разлике између културних простора, то погађа имигранте исламске вере, већ претходно дестабилизоване због друштвене маргинализације и незапослености.
Националне карикатуре, гајене од будних активиста деснице, или левице, промашују ширу поенту. У том контексту, за многе људе на Западу ислам има само једно значење: то је један нелибералан, страни, опасни и збуњујући феномен.
Наравно, неприхватљиво лице ислама постоји, али ствари не треба генерализовати. Права је истина да постоји више тумачења Пророкове поруке. Ако ислам у Француској представља нешто више од празних прича о зару и фереџи, он не може да избегне неопходно теолошко појашњење.
Муслимански лидери који непрестано понављају „да постоји само један ислам” варају свој народ. Јер, таква формулација доводи до поистовећивања ислама са најекстремнијим и најизопаченијим облицима ове вере.
Она је умерени и толерантни ислам представила као досадну препреку, семантичку тактику која је признање слабости у тренутку када мора да се заштити „прави ислам”.
Ипак, Запад би требало да се замисли над разлозима тероризма и антизападних осећања, чак и код већине умерених муслимана. Карикатурално приказивање ислама у неком европском либералном листу, у исламским земљама није могуће.
Године 1756. Волтер, велики критичар цркве, бацио је један отворен поглед на муслимански свет, без подилажења, али и без пристрасности, са много толеранције…
(Политика)
