Мало-помало поче се Мехмед пети с положаја на положај, док не доспе на највиши. Он прво постаде царски коморник, а потом поглавица царских соколара и штитоноша. На оваквом положају Мехмед је био непрестано у додиру са султаном и султан је добро уочио све његове врлине. Мехмед му се много допадаше, јер у њему познаде племенито срце и потоњега даровитога државника, јер величина једног владара није толико у личним делима, колико у вештини бирања даровитих и спремних људи, људи државника, широких погледа, који не зидају свој рад за годину, две, него гледају неколико деценија унапред.

У то време врло се беше истакао и потпуно поверење султаново стекао Рустем-паша, такође Србин, који је 1544. постао велики везир. Сулејман га је толико волео и одликовао, да му даде за жену своју кћер Мирмаху, слављену као изванредну лепотицу, необично паметну и духовиту.

Поред Рустема, доцније, око 1553. године, беше трећи везир, старац од 80 година Ибрахим, такође Србин из Босне. Срби, као чиновници и достојанственици Турског царства, врло добро су стајали за владе Сулејмана, па стога, кад је умро чувени капудан-паша (адмирал) Хеирадин Барбароса, јула 1546. године, то важно место је поверено Мехмеду Соколовићу. Тако Мехмед постаде личност врло великог значаја у турском царству. Колико је значајан овај положај, могло се само онда разумети кад се зна каква је била турска морнарица и како се долазило до успеха на мору.

Кад Мехмед дође за капундан-пашу, његов први виђенији и истакнутији положај, покуша да свој дар истакне и покаже своју вредност. То му беше лако, јер је био скоро самосталан и учини доста за турску флоту. Магацина и арсенала није било на пристаништу, где би се справе и оружје склонило. Мехмед је увиђао тај недостатак. И одмах крену да подигне арсенал. И подигао га је. Магацин је оградио зидом, па затим шанцем, те је постао не само згодан за склониште справа и оружја, већ и као заштита од крађе и развлачења. Била је то једна од великих Мехмедових тековина.

Велику част и дужност капудан-паше носио је Мехмед пуних пет година, и то тако сјајно, да је Сулејман био потпуно задовољан.

Међутим, догађаји између царевине и запада тако су се развијали, да памет, умешност и јунаштво Мехмедово бијаху Сулејману потребни на другој страни. И већ 1551. године видимо Мехмеда Соколовића као беглербега Румелије са столицом у Софији.

Постати беглербегом Румелије значило је колико постати намесник царски свих земаља Турског царства у Европи. Тада султан није могао да нађе подеснијег човека за румелијског беглербега од Мехмеда. 

Још раније је владала у Угарској страшна свађа око тога ко ће бити краљ: Јован Запоља или Фердинанд Аустријанац. Кад је умро Запоља 1540. године, остали су иза њега жена Изабела и син Јован. Тек тада су настале свађе око престола у Угарској, које су трајале пуних десет година, све на штету народа и државе. Најпосле се та борба завршила тајним уговором да Фердинанд добије Ердељ са Запољиним делом Угарске.

Уговор је требало да остане тајна за Турке, јер они беху стварни господари не само Ердеља него и Угарске. Међутим, сам краљ Фердинанд јави султану преко свог посланика да он узима Ердељ по праву наследства. Овим је прекршен један ранији уговор – Београдски, и султан сматраше да је посланик одговоран што његов господар не држи реч, те га баци у Црну кулу на Босфору, а нареди свом тек постављеном беглербегу у Румелији, Мехмеду Соколовићу, да скупи војску, оде у Ердељ и тамо поврати Изабелу и њеног сина Јована.

Мехмед одмах скупи војску и с 90.000 војника и 54 топа крену на Угарску. Брзо је допро до Сланкамена у Срему и већ беше спреман да крене даље, али га ту задржа познати дипломата, кардинал Ђорђе Утјешеновић, намесник у Ердељу. Он му је често писао ласкава писма, и молио да не удара на Ердељ, који је покоран цару и царском штићенику Јовану.

Соколовић му је доста охоло одговарао, ишчекујући да му се намесник Ердеља лично представи и поклони. Кад од тога не би ништа, срдити Мехмед диже војску, пређе Дунав код Петроварадина, освоји Бечеј, Бечкерек, Чанад, Липову и још 12 градова. Тада науми да пође ка Ердељу, али га опет задржа Ђорђе Утјешиновић. Овај лукави калуђер тада диже буну у целом Ердељу и наоружа по војника од сваке куће. Он нареди да кроз целу земљу прокрстаре најугледнији људи на коњима са крвавим копљем и мачем, као знамењем опште опасности. Поред свакога је ишао по један пешице и викао: “Ето непријатеља отаџбине! Устајте! Свака кућа нека да по једног војника!”

Стога се Мехмед већ у позну јесен врати натраг, и удари уз пут да освоји Темишвар. И 14. октобра с главном војском и 50 топова опседне град и почне га тући. Јуришао је неколико пута, али узалуд, јер га је одбијала храбра посада под заповедништвом Стевана Лошонција. Кад Мехмед потражи да му се преда град, Лошонци одговори да иде откуд је дошао. Тада му Мехмед, вешт класичној поезији, одговори стиховима из прве еклоге Виргилијеве:

“Пре ће, дакле, лаки јелен у ваздуху пасти.

И море голе рибе на обали оставити”.

Опсада је трајала до 28. октобра, али без успеха, и Мехмед се повуче у Београд на зимовник. Одатле је водио живу преписку са Утјешеновићем, из које се види не само велики дипломатски ум Мехмедов, него и ванредно леп источњачки стил, што показује да га је савладао.

Године 1553. спремаше се султан Сулејман да зарати с Персијом, с којом је пре тога рђаво прошао. Мехмед Соколовић доби заповест да крене војску и да проведе зиму 1553. и 1554. године у Токату, те да у пролеће отпочне рат с Персијом.

Кад месеца јуна 1554. године крете султанова војска, придружи јој се Мехмед на пољани код Сушехера. Сви царски војници тада су се дивили китњастој војсци Мехмедовој. С њихових рамена спуштала се дивна пантерска кожа; на шлемовима, који су блистали од сунчаних зрака, лелујаху се лисичији репови, на ногама разнобојне чизме, а на њима дуге мамузе, на свакоме велики штит, на мишицама плаве и модре наруквице, на рукама гвоздене рукавице. Коњи су им били једнаки, сви једном бојом обојени.

Овај рат трајао је кратко време, а Мехмед и његова војска силно су се истицали. Мир је уговорен у граду Амазији.

МОРНАРИ СВОЈИ ГОСПОДАРИ

Турска морнарица у време адмиралства Соколовића била је млада, али је Хеирадин Барбароса био достојан супарник сјајном Дорији, адмиралу Карла V. Осим тога, сви славни адмирали, као Хеирадин Барбароса, Пијале-паша и други беху готово самостални господари на мору. Све успехе Турска царевина постизала је својом морнарицом преко морнара, који су, тако рећи на своју руку “по мору гусарили и много пута били сами своји господари, не зависећи ни од кога”.

(Вечерње новости)

Ознаке: везири, Отоманско царство, српска историја