Предлог закона о службеној употреби језика у Србији већ годинама скупља прашину по фиокама и у архивама. Нико не кажњава неправилну употребу језика. Загубљен и предлог стандардизације ћирилице.

Џабеје Ђура Даничић водио и писао „Рат за српски језик и правопис“. Џабе, ако тај исти језик данас нема ко да брани. Ни српски језик, ни ћирилицу. У букварима слова све искваренија, у натписима стране речи, латинички слогани на билбордима, мејлови и СМС поруке „растерећени“ правописа, а држава и глува и слепа, а изнад свега нема пред језиком који се све више квари и писмом које нестаје.

Последњи закон о службеној употреби језика и писма донет је 1991. године. Променили смо од тада четири државе, као и званично име језика којим говоримо. Само закон донет пре 24 године, у детаљима мењан неколико пута, и даље важи. Последња брига о језику показана је Уставом из 2006. године. Тада је наглашено да нам је службени језик српски, а писмо ћирилица и тада се стало. Изостао је закон и акта која би га пратила. Нико није задужен да контролише примену и кажњава кршење закона. А све то посао је државе.

Лингвисти су једногласни да српски језик и ћирилицу не могу сачувати власници кафана и бутика који ће свој СУР или СТР „друштвено одговорно“ називати српским именима, а рекламе писати ћирилицом. Не могу ни језикословци на научним скуповима. Може само држава која ће донети законе и контролисати њихову примену.

– Вук Караџић говорио је: „Није крив онај ко је два овна изио, већ онај ко му је дао“. Е, тако није кривац ни онај што усред Чачка тражи судског тумача за превод са српског на босански, већ држава која је омогућила да се тако апсурдна ситуација догоди – започиње, за „Новости“, причу проф. др Слободан Реметић, лингвиста и члан Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности.

– Није поштено кад се кривица за небригу о језику и писму пребацује на струку, јер струка је урадила шта је могла, али није имао ко да је послуша. Још 2004. године сјајан предлог закона отишао је из Министарства културе у Владу Србије и на томе се зауставило. Са великим ентузијазмом радну групу која је писала закон предводио је Бранко Брборић, наш преминули колега. Док је он био секретар Одбора за стандардизацију српског језика, то тело радило је пуним капацитетом.

Он напомиње да је такође 2004. године направљен и предлог стандардизације ћирилице, онакве каква би требало да буде одштампана у букварима и какву би сви ђаци прваци требало да науче. У тиму који се бавио изгледом графема, осим лингвиста, били су и ликовни стручњаци. Инцијативу је покренуло Друштво учитеља Србије. Готов предлог је, каже Реметић, предат Министарству просвете, али се даље од тога није одмакло. Сада је комуникација кренула у другом смеру – Министарство просвете, науке и технолошког развоја послало је писмо Одбору за стандардизацију српског језика тражећи да стандардизују изглед букварског писма. За предлог стар 11 година, кажу у Министаству, не знају да постоји, али најављују да ће га потражити у архиви.

Проблем, међутим, постоји и на другој страни. Како академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију, каже за „Новости“, ово тело већ девет година не ради пуним капацитетом, још од смрти Бранка Брборића.

– Одбор се није састајао, али радиле су његове комисије – тврди Клајн. – О стандардизацији ћирилице и захтеву који је стигао из Министарства просвете разговараћемо у уторак, на састанку Одељења за језик и књижевност САНУ.

Према Клајновим речима, није загарантовано да ће држава прихватити оно што стручњаци одаберу као најбоље решење. Тако је, рецимо, било са босанским језиком.

– Не признајемо босански језик, као ни Хрвати, али је држава одлучила другачије – напомиње академик Клајн.

А управо Одбор за стандардизацију, као најмеродавније тело за питање језика, закључио је да босански нема довољно елемената да се буде посебан језик. А посебно не да се зове босански, јер се језици зову према народима, а не према државама. Тако би евентуално могао да буде назван бошњачким. Држава је, међутим, из политичких разлога, одлучила сасвим супротно. Признала је језик и назвала га босанским!

– То би било исто као када би стручњаци за ватрогасна, саобраћајна или нека друга питања писали предлоге закона, а онда их политичари не послушају, па сами смисле закон, иако се у те области уопште не разумеју – упоређује Реметић. – Сви мисле да се у питања језика разумеју и занемарују да постоји наука која се тиме бави.

Да су питања језика и писма у Србији, на државном нивоу, више политичка, него научна, слаже се и др Срето Танасић, председник Института за српски језик Српске академије наука и уметности. И он напомиње да је написан предлог закона о службеној употреби језика, да је Устав заштитио ћирилицу и национални језик, али да се у пракси тим питањем државни органи не баве.

– Као српски лингвисти, много пута скретали смо пажњу да је потребно донети закон који би регулисао службену употребу српског језика и писма. Мора се знати и када се користи латиница као помоћно писмо, која је то латиница, да ли је хрватска или енглески алфабет, како транскрибовати дупло В… Много је ту дилема на које нема званичног одговора – каже Танасић.

Он се не слаже са колегом Клајном да Одбор за стандардизацију, чији је такође члан, није радио протеклих година. Набраја састанке, седнице и научне скупове које су организовали, са којих су слали закључке. Дају, каже, разна језичка тумачења државним органима.
– У САНУ је, октобра 2013. године, одржан научни скуп о статусу српског језика, а расправљано је и о ћирилици. Један од закључака објављених у зборнику био је да држава ова питања мора да дефинише, а да јој лингвисти стоје на располагању – напомиње Танасић.

А ситуација је тренутно таква да су политичарима пуна уста ћирилице, али да државне институције „перу руке“ од бриге о њој, као и о националном језику. Закон о службеној употреби језика из 1991. године, који је последњи пут мењан пре пет година, не прате одговарајући подзаконски акти. Нико не контролише, нити кажњава кршење употребе језика. Зато се дешава да декларације за производе нису написане чак ни на српској језику, а камоли ћирилицом. Исто је и са појединим званичним документима, формуларима, уговорима…

Иако је последњи предлог како би могао да изгледа закон о употреби службеног језика и писма изашао из Министарства културе, у овој институцији кажу да они не могу да буду званични предлагачи. За тај посао, кажу, био би задужен Републички секретарија за законодавство.

У овом министарству језичком политиком више се нико не бави. А нема ни назнака ни да ће друге институције у скорије време да се ухвате укоштац са овим проблемима. Нико и не помиње нови закон који би заштитио српски језик и ћирилицу.

(Вечерње новости)

Ознаке: ћирилица, службени језик, Срби, Србија, српски језик