Терористички напад на редакцију француског сатиричног магазина „Шарли ебдо” напрасно је ујединио поглаваре различитих конфесија, чији верници неретко не могу да нађу прави рецепт за суживот на европском континенту. Међутим, верски великодостојници су ових дана постали јединствени не само у осуди масакра, већ и у отвореној критици париских сатиричара који нису презали да се ругају свим религијама.

Објашњавајући како се не сме вређати вера других, папа Фрања је практично рекао да људи који исмевају ислам и друге религије могу „очекивати ударац” те да је то „нормално”. Дан касније, Ватикан је морао да „допуњава” исказ поглавара Римокатоличке цркве па је истакао да папа сматра да слобода говора не значи и вређање нечије вере, али тиме ни на који начин није желео да оправда терористички напад на „Шарли ебдо”.

Ипак, папино помињање „ударца” многе је изненадило и указало да секуларистички поглед на свет у којем ништа није свето у суштини није баш по вољи верских поглавара, без обзира којој конфесији припадају. Можда још већи проблем за верске поглаваре у Европи јесте и чињеница да Стари континент све више постаје „зона без Бога”. Баш као што није лако бити хришћанин у Пакистану или Авганистану, све је теже бити муслиман или јеврејин у Европи. Осим тога, и хришћанске цркве полако губе „активне” вернике па богомоље широм ЕУ одлазе на добош и неретко постају бутици, центри за увежбавање циркуских трупа или кафићи и клубови.

ИСЛАМ У ЕВРОПИ

Премало познајемо ислам, признала је прошле недеље немачка канцеларка Ангела Меркел, позивајући немачке хришћане да „боље упознају и своју веру”. Иако је овим речима заправо хтела да увери Немце да се не догађа „никаква исламизација Немачке” те да не излазе на протесте које организује Покрет европских патриоти против исламизације Запада (Пегида), демохришћанска канцеларка суштински је тачно описала један од узрока нарастајућег верског неразумевања и несагласја у Европи.

Повећани криминалитет у великим градовима у којима су гетоизирани имигранати, често муслиманске вероисповести, потом скромно познавање ислама, предрасуде о муслиманима и често стереотипно повезивање ислама са екстремизмом и тероризмом само су неки од узрока стварање међуверске нетрпељивости и тврдње да ислам не припада Европи.

Иако је приликом посете турског премијера Ахмета Даватоглуа Берлину Меркелова рекла како ислам припада Немачкој, нема сумње да у Европи се мало зна о исламу. Томе засад није допринело ни то што, на пример, у Немачкој муслимани чини 6 одсто а у Француској око 8 одсто становништва што у ове две земље чини укупно око десет милиона муслимана. Процентуално највише муслимана је у Бугарској – 13,7 одсто – што је тек око милион муслимана, док на европском континенту највише муслимана живи у Русији – око 14 милиона што је 10 одсто становништва ове евроазијске државе.

Међутим, оно што су приметили истраживачи јавног мнења јесте појава да Европљани имају тенденцију да претерују у процени колико муслимана заправо има у њиховој држави. Тако испитаници у Француској сматрају да у овој земљи муслимани чине 31 одсто становништва што је чак четири пута више од стварног броја. Претеривање у процени испитаника примећено је, приликом Ипсосове анкете 2014. године, и у суседној Белгији где муслимани чине 6 одсто становништва а анкетирани су проценили да их има 29 одсто, то јест безмало пет пута више.

Погрешна процена је примећена и у Немачкој (три пута већи број), Великој Британији (четири пута), Италији (пет пута) и Шпанији (осам пута). Међутим, драстична већа процена броја муслимана од стварног броја примећена је чак и у земљама које имају занемарљиви број муслимана. Тако у Пољској и Мађарској муслимани чине само 0,1 одсто становништва али пољски испитаницима процењују да они чине 5 одсто (што је 50 пута више од стварног броја), док Мађари сматрају да муслимани чине 7 одсто становништва Мађарске (70 пута више од стварног броја).

Истраживачи јавног мнења кажу да оваква претеривања у проценама нису неуобичајена будући да се, на пример, у Галуповом истраживању 2011. у САД дошло до тога да Американци сматрају да најмање 20 одсто становништва чине ЛГБТ особе иако се заправо само око три одсто становника сагледава као геј, лезбејка или бисексуална особа.

Ипак, ове нереалне процене становника добро користе исламофобичне и антиимигрантске странке и покрети који у тренутку економске кризе лако шире страх од исламских имиграната иако је, на пример у Великој Британији, научно утврђено да је скромно плаћен рад имиграната значајно допринео економском јачању Британаца, који нису желели да раде тешке а слабо плаћене послове.

С друге стране, муслиманима смета то што Европа све више постаје „зона без Бога” али се, за разлику од јеврејских верника који све чешће одлазе да живе у Израел, не одлучују за повратак у Африку или Азију. Осим тога, када им домицијални Европљани укажу да морају да се прилагоде секуларном европском друштву, они образованији и информисанији муслимани лако ће извући аргумент да у поједине европске земље немају исти „секуларни однос” према хришћанским црквама. То се можда најбоље види у Немачкој, која се дичи да је секуларна, али у којој је глас хришћанских цркава тако јак да су, на пример, у покрајини Баден-Виртемберг и Баварској успеле да у регионалним парламентима излобирају прописе којима се забрањује плес на јавним местима недељом и на црквене празнике.

Ипак, Европа је данас заиста најсекуларнија у својој историји, али не може се пренебрегнути чињеница да европске демохришћанске елите зазиру од константног раста удела муслимана у европском становништву и то по један проценат за једну деценију. Тако су муслимани 1990. чинили 4 одсто европског становништва, 2010. шест а очекује се да 2030. досегне осам одсто популације Европе. Док европски социјалисти, попут француског председника Франсоа Оланда, поручују да било какав антимуслимански и антисемитски чин мора бити „строго кажњен”, врхушка немачких демохришћана замера Ангели Меркел што каже да је „ислам део Немачке”.

Како из сопствених уверења, тако из страха од тога да ће им гласове покупити исламофобична Пегида, неонацистичка НДП или десничарска „Алтернатива за Немачку”, немачки демохришћани не радују се отвореном суживоту са муслимани. Узимајући у обзир њихов утицај у Европској унији, све то не обећава прекидање зачараног круга у којем су муслимани дискриминисани и неинтегрисани у европско друштво и лако постају плодно тло за регрутовање екстремиста при чему њихове терористичке акције само додатно појачавају верско неразумевање у Европи.

(Политика – Н. Радичевић)

Ознаке: европа, ЕУ, Муслимани, муслимани у Европи, хришћанство.