У једном београдском листу за децу објављен је стрип у којем се главни јунаци хране печеном децом.

У једном београдском листу за децу објављен је стрип у којем се главни јунаци хране печеном децом. Да се отклони свака евентуална заблуда, нацртано је дете набијено на ражањ изнад ватре, а около искежене сподобе чекају ручак. Језиво. Да мозак стане. Тај уџбеник канибализма дошао је из Француске, под безазленим именом „Мерлин и Деда Мраз“.

Пре неко вече, да не именујем телевизију, јер ту битне разлике нема, емитован је филм где печена деца нису на јеловнику али зато јесу сирови људски вратови: крв шикља на све стране, замућене очи, животињски урлици, чупање унутрашњих органа, жвакање. Језиво. Да мозак стане.

Има томе око две године како сам написао и објавио текст, апел, јаук да држава, Влада Србије, уредбом, законом, како год било, забрани емитовање филмова с елементима бруталног насиља, на телевизијама с националном фреквенцијом, а и шире. Поводом тога јавило се неколико друштву познатих људи, међу њима и тадашњи председник Де­­­­мо­­крат­ске странке, те ме изгрдише на пасја кола јер, ево, Дмитровић хоће да уведе цензуру, то су ретроградне снаге, противници прогреса, авети деведесетих, с таквима нећемо у Европу…

Моја основна теза била је, и остала, да брутално насиље, у стварном животу или на филму (посебно на филму, јер то нам је стално пред очима, дневно и по неколико сати) оставља траг у човеку, складишти се у дубоким слојевима наше подсвести и код одређеног броја људи, изненада, логиком коју никада нећемо дешифровати, активира се у форми крвавих трагова.

Отуда, углавном отуда – убеђен сам, имам безброј разлога да будем убеђен – ова језива убиства по Србији, као пресликана с филмске траке неке америчке или британске продукције, када до јуче миран, културан, снисходљив човек побије нечију целу породицу, или узме пушку, крене улицом и убија све који наиђу, или, што раније никада није било, син убије родитеље, мајка дете, отац сина, сестра брата.

Ништа од свега овога држава – министарства образовања, културе и информисања, не знам ко је надлежан – не види као проблем, разлог за интервенцију. Угледни психолози, психотерапеути, социолози упозоравају да је застрашујући степен агресије која се слива са страница и екрана наших медија, али џаба, нема ко да их чује.

Уместо тога Влада Србије припрема за усвајање Грађански законик који ће забранити родитељима да физички кажњавају сопствену децу. Иде се на принцип одгоја кроз разговор. Седмогодишње дете узме очев чекић с балкона и разбије прозор, а онда отац и мајка седну и два, три сата објашњавају наследнику због чега то није добро.

Ефекте таквог „кажњавања“ гледамо свакога дана по основним и средњим школама Србије, где професори једва извлаче живу главу пред ученицима на које више не смеју ни глас да подигну, таман да их ови пљују у лице, као што се иначе и догађа.

(novosti.rs)

Ознаке: васпитавање деце, насиље у медијима, Ратко Дмитровић, Србија, стрип, телевизија