Грчки филозоф Аристотел био је убеђен да човек може да достигне срећу само ако води живот испуњен врлинама. А врлина се, по њему, гради навикама и интелектуалним вежбама. У данашње време, концепт среће је прилично промењен, и очигледно да не извире из древног Аристотеловог императива „чини добро“, већ се срећа, изгледа, највише проналази у посматрању других који чине зло. Синдром такозване моралне супериорности оно је на чему почива феномен таблоида, а ода „злу које чине други“, постала је опште место савремених медија.

Домаћи медији, оличени у скандалоидима, просто се утркују у спортској дисциплини каљугања – готово да нема дана а да овдашњи медијски простор не запљусну скандалозним причама о моралном посрнућу (политичких) противника. Занимљиво је, међутим, како је врхунац сваког скандала, и апсолутна добитна комбинација на тржишту – секс скандал јавних личности, а нарочито политичара. Филозоф Мишел Фуко приметио је такозвану биополитичку тенденцију друштва, односно поделу на оне који се сматрају супериорним и морално неупитним, и на оне који се сматрају поквареним и на све спремним, па у том контексту треба посматрати и опседнутост скандалима, а нарочито сексом других људи. Разумети феноменологију скандала, међутим, значи разумети процесе неформалне друштвене контроле. Другим речима, свако може бити мета таблоида, ако се за то укаже повољна прилика.

Није зато чудо што је протеклих дана највећи скандал био објављивање порно фотографија на насловној страни једног домаћег таблоида, где се тврдило да се ради о управо изабраној хрватској председници. Иако политички скандал, после кога је следило извињење и покајање главног уредника тог скандалоида, овај случај говори и о нечем такође важном – секс се код нас користи превасходно као средство исмевања, што прилично говори о сексуалним навикама оних који се оваквим „доказима“ о туђој неадекватности служе. Са друге стране, медијска опседнутост сексом јавних личности резултат је свеопште корумпираности медија.

Сви путеви воде у таблоиде, а путеви су прашњави, зар не? Отуда долази и ово блато јавног говора, без обзира на то да ли се ради о комуникацији посланика у Скупштини, насловним странама новина или о препуцавању на друштвеним мрежама, какво ових дана кулминира између власника једних новина и једног ТВ водитеља. Псовке и претње, ко лаже, а ко је у ствари скинуо емисију са програма, ко пакује секс аферу чак и председнику Србије, а ко цензурише медије, то представља слику Србије данас.

Скандалоидизација јавног простора, међутим, управо је сразмерна степену његове контроле – скидање појединих популарних емисија са телевизија са националним фреквенцијама, подиже притисак јавности, али је симптоматично да је само председник Србије ових дана имао потребу да се огласи на „Твитеру“, пошто је прозван да и он укида емисије у којима га критикују.

Примамљивост таблоида као политичке батине сасвим је разумљива – свака власт има своје таблоиде, које финансирају тајкуни, и у којима за мале паре многи „новинари“ не презају да одраде сваки прљави посао. Да ли неко има љубавницу, да ли је неко геј, да ли неко плаћа секс, само су мали додаци за анатомију нашег јавног простора који је у расулу. Ниво није битан, језик – што гори то је боље, а никакве одговорности нема. Угасиш један, направиш други. Политика скандала примењена у такорећи необавезујућим таблоидима, представља на један перверзан начин неку врсту политичког лакмуса. Пошто и најпрљавији таблоид наступа са позиција „безгрешног друштва“, одакле са кофама помија вреба свакога, и пошто се таблоидни тон пренео и на друштвене мреже, сасвим је јасно зашто срозавање јавне сцене нико у ствари и не жели да заустави: феноменологија компромитованог личног интегритета показала се као моћно превентивно средство и као материјализована и у пракси доказана пословица да је ћутање – злато. Када не могу да ишчепркају секс аферу, таблоиди ће прибегавати вређању и псовкама. А псовке су, као што је познато, симболички секс. Ипак, онима који знају да читају новине, јасно је да је сваки скандал увек нека врста димне бомбе, која треба да скрене пажњу јавности са много важнијих тема.

А што се политичара тиче, да парафразирам изјаву једног америчког политичког аутора, политичар данас више није велики државник, нити онај ко има сјајне идеје, него особа која уме мудро да избегне скандал. 

(Вечерње новости)

Ознаке: Мирјана Бобић Мојсиловић, скандали, таблоиди