Брдовити Балкан јесте мјесто гдје се снови рађају. Некада је овдје сниван један, сада заборављен, сан о Византији.

Деветнаести вијек је био вијек просвјетитељства, убрзаног развоја науке и технологије и буђења нација. Но он је био још нешто, вијек велих снова и дугог сањања. Младе балканске нације, полусвјесне свог националног идентитета, биле су окренуте својој средњевјековној прошлости, том златном добу ако је вјеровати народним пјесмама. Док је Западна Европа, уништавала своје средњевјековне идентитете у име нових, секуларних, Источна Европа хтјела је да их васкрсне. Француска политичка елита је сву своју снагу уложила да од Бургундијца, Бретонца, Нормана створи нешто што до тада није постојало, Француза. Балкански народи, под турском окупацијом, хтјели су напротив да старе идентитете врате. Хтјели су и више од тога, да се уједине, али остало је питање како?

Балканске елите, болно свјесне чињенице, да се налазе укљештене између три моћне империје, снивале су два различита сна: југословенство и неовизантизам. Они недовољно свјесни свог положаја, снивали су о вишеструко увећаним сопственим нацијама, на рачун других, што ће се показати као кобна грешка. Вратимо се на оне који су имали развијенију историјску свијест. Елите образоване на Западу, одушевљене Француском револуцијом, наумиле су да је понове на Балкану. То је значило изгадњу националних држава на заједничком језику, етничком поријеклу и култури.

Српска елита је била најамбациознја, сматрајући себе Пруском Балкана или балканским Пијемонтом. Циљ је био уједињење свих Срба, па потом и Јужних Словена у једну државу, довољно јаку да се одупре великим силама. Наша елита је успјела у својим наумима, добрим дјелом, али та творевина показала се неспособном да одбрани себе од околних сила. Штавише, за разлику од Њемачке и Италије, Југославија нити је била секуларна, нити је трансцендирала јаке религијске идентите. Ти негдашњи милети ће Југославију и распарчати. Шта је била алтернатива?

Као и Срби и Грци су сањали свој сан, сан о Византији. Као и Срби и они су жељели да живе у једној држави. Као и Срби и они су стремили ка балканском уједињењу, ка великој држави које ће се одупрјети околним империјама. Циљ је био исти, али пут је био битно другачији.

Свјесни да доминантну улогу у тој новој држави не могу стећи на основу језика или етничке сродности, Грци су одабрали други пут. Одабрали су пут византијског културног наслеђа. Поједини западни мислиоци су урпаво византијско културно наслеђе истицали као нешто што Балкан чини суштински другачијим од остатка Европе. Да ли су њихова увјерења била ипсравна?

Средњевјековну историју Западне Европе обиљежила је борба између световне и црквене власти. Варнице су стално искриле на политичкој арени, између цара и папе, између италијански државица и Папске државе, између моћних монарха и конзервативног свештенства. Та борба је завршена побједом световних власти и стварањем секуларних националих држава.

Међутим, у земљама византијског културног наслеђа умјесто борбе постојала је својеврсна симбиоза између црквених и световних власти. Патријарси и епископи су били више потпора монарсима него ривали. Посљедично након националног буђења балкански лидери нису били толико кадри да раскину везе са Црквом као они на западу. Зашто? Јер је свештенство учествовало у националним револуцијама на Балакну, а није било њихов противник као у Француској. Но постоји још нешто много битније од ове симбиозе, а то је идентитет.

Стари Византинци су себе сматрали Ромејима. Шта је чинило идентитет Ромеја? Подаништво василевсу, римско правно наслеђе, хеленско културно наслеђе (нарочито у оквиру елите) и хришћанска религија. У мултиетничком друштву потребно је наћи неке елементе који ће чувати кохезију датог друштва. У деветнаестовјековној Европи тоје била нација; присилна или мање присилна синтеза више етнија у једну надетнију. Данас је то концепт грађанства који трансцендира све партикуларне идентитете. У Византији то су била четири горепоменута елемента. Колико су они били успјешни?

Византија ако је рачунамо као наследницу Рима, најдуговјечнија политичка творевина након Кине, што говори о успјешности њеног модела. Надаље саме Османлије су усвојиле византијски модел. Дошавши на границе Дунава и Саве они су створили мултиетничко друштво које је сада требало држати на окупу. Одабрали су следеће кохезивне факторе: подаништво султану, османлијска култура на нивоу политичке класе, религијски корпоративизам, подјела ратног плена. Друга два фактора ваљало би објаснити.

Султан је био истовремено и калиф, вођа исламске уме. Друге мањинске религије биле су под његовом заштитом. Заузврат то је требало да следбенике држе мирним и лојалним систему. Иако су Османлије себе називале султанима Рума, наследницима Римског и Ромејског царства, и даље су имали дубоке корјене у степи. Њих је као и сваки номадски народ на окупу држала и перспектива нових освајања, пљачка и подјела освојеног плијена. Овако Османлијско цартво, са свим својим манама, постигло је нешто на Блиском истоку и Балкану што данас не постоји, мир.

Османлијско царство је преузело формулу Ромеја и прилагодило је својим историјским и културним специфичностима. Грчки елита је покушавала да уради управо то, да старе концепте прилагоде новом времену. Хтјели су да на бази заједничке религије, византијског културног наслеђа, заједничке борбе за ослобођење против заједничког непријатеља створе нову државу.

Знали су да конзервативан народ, укорјењен у својој средњевјековној историји, неће лако прихватити европски модел. Знали су да су религијске силе биле превише снажне, и да је ваљало са њима сарађивати на устројтсву једног стабилног и постојаног идентитета. Сањали су, можда изнад свега, да само у таквој заједници, они могу бити лидери. Њихов сан остао је недосањан. Балканске елите су одабрале модел европске националне државе, невољни да експериментишу са васркснулом Византијом. Зашто су одабрали тај пут?

Ма колико нам други говорили да смо Блиски исток, да смо европско друго, народи Балкана, сада као и тада, осјећају се као Европљани. Наше елите су се школовале и школују се у Европи, усвајали смо и усвајамо и даље европске културне обрасце, и изнад свега очи су нам стално уперене као бљештавим свјетлима Париза и Берлина. Зато смо и одабрали да кремемо њиховим стопама, јер смо сматрали и сматрамо да смо исти као они, само млађи и мањи. Временом ми ћемо порасти и сазрити и постати достојни тих бљештавих свјетала.

Да ли смо погрјешили? Јесмо ли заиста само млади и мали Европљани или смо нешто друго? Да ли је недоснивани сан о Византији био више за нас? Хоћемо ли икад бити достојни тих бљештавих свјетала? То су питања која себи морамо изнова и изнова да постављамо. Када на њих нађемо одговоре пронаћићемо свој пут који тражимо већ два вијека.

(akademskikrug.rs)

Ознаке: Византија, национална држава, Слађан Ранкић, српска елита