Многи међу онима који се позивају на Мирка Ковача ни сами не схватају да су део управо оне елите за коју је он написао да је „гора од руље”.

Међу устаљеним вапајима што се шире по медијима и у јавности Србије и суседних јужнословенских земаља јесте и онај који каже да на овдашњим политичким сценама нема праве левице, односно да су партије које се називају социјалдемократским заправо врло далеко од левичарских идеала, за разлику од Сиризе, рецимо. Праву (еманципаторску) левицу, према овим тврдњама, чине тек малобројни интелектуалци и неколицина алтернативних групација и покрета. Један од ретких озбиљних „тврдих” и неупитних левичара на југословенском историјском простору јесте Примож Крашовец из Словеније. У свом новом тексту он се бави „расизмом као идеологијом и ауторасизмом”. Уводећи у сопствени дискурс концепт ауторасизма, Крашовец најпре има потребу да се суочи с евентуалним приговором да то представља contradictio in adjecto. Врло убедљиво, међутим, Крашовец показује како ауторасизам у најширем смислу представља „примену стандардног расистичког дискурса на властити народ”.

У контексту концепта „ауторасизма”, пажљивији читаоци српских медија лако ће се присетити концепта „аутошовинизма”. Реч је о термину који је у ширу јавност – ако је веровати становитој Милици Јовановић – увео Зоран Ћирјаковић. Ћирјаковићу је то убележено као кримен, но нисам приметио да је са исте или сродних адреса ишта замерено Крашовцу. Било како било, нема сумње да оно што се назива ауторасизам или аутошовинизам или – у фрази покојног Душана Кецмановића – „инверзни национализам”, не само да постоји, него и игра значајну улогу на српској јавној сцени.

Тешко би било и набројати све оне протагонисте јавног живота у Србији који су се изругивали са самим појмом „аутошовинизма”. Ипак, ако тај појам осмотримо као синтагму, у наведеним изругивањима примат је готово увек имао њен први, а готово никад њен други део. Мени се, међутим, чини да је у наведеној синтагми важнији шовинистички сегмент, од ауто префикса.

Другим речима, ако сте шовиниста, то према коме ћете усмерити шовинизам више је ствар стицаја околности, него суштине. Уосталом, засигурно није случајно да међу најистакнутијим српским аутошовинистима постоји немали број оних који су пре десет, петнаест или двадесет година била класични – шовинисти, с мржњом усмереном на Албанце, Бошњаке и Хрвате. И нема никакве гаранције да неће опет бити такви, само ако се околности промене.

Нека ми читаоци опросте што ћу ову тезу покушати да илуструјем (и) примером који се тиче мене лично. Недавно сам дао интервју за бањалучки портал „Фронтал”, који се рекламира као једини ћирилични портал западно од Дрине. Тај интервју су пренели различити медији, између осталог и портал „Србин.инфо”.

Та чињеница из неког разлога је надахнула колеге с портала „Е-новине” да се с деловима тог интервјуа спрдају, частећи ме успут разним „симпатичним” етикетама. За све који знају поетику наведеног портала, у свему томе нема ничег изненађујућег. Оно што је мене ипак, барем у првом тренутку, признајем, изненадило јесте то што ме је један од читалаца-коментатора, и то оних што су на „Е-новинама” редовни, потпуно срођени с редакцијом тако да делују као њени придружени чланови, прозвао „опскурним балијом”.

Да се разумемо, није проблем у опскурности, потпуно ми је свеједно сматра ли ме неко опскурним или неопскурним. Али да ме на порталу који се поносно декларише као „једини у Србији” с „правоверним” односом према рату у Босни и Херцеговини, опсади Сарајева, Сребреници, и тако даље, неко назива „балијом”, а да модератори – иначе врло промптни кад је реч о брисању коментара који се и понајмање „огреше” о уређивачку политику – то већ данима толеришу, заиста је нешто што нисам очекивао.

Разни моји текстови преношени су и објављивани на различитим „десничарским” сајтовима, па никад нисам приметио ништа слично.

Размисливши мало, међутим, ствар ми се разјаснила. Као што нема ничег ближег антисемитизму од филосемитизма, нема ни ничег ближег шовинизму од аутошовинизма.

Кад бих их сматрао достојним именовања, могао бих овде да набројим читав фудбалски тим (са резервама!) угледних београдских „чаршијанера” новинарско-уметничке провинијенције, самопроглашених антинационалиста, урбаних космополита и хипстера, из чијих пошалица по друштвеним мрежама на рачун неколицине особа које партиципирају у јавном животу Србије а носе имена и презимена „оријенталне” етимологије и порекла избија дестиловани шовинизам због којег основано сумњам да у њиховим декларативним осудама ратних злочина над – како је иронично приметио Теофил Панчић – „лоше одевеним и uncool људима смешних имена” има искрености и колико је црног под ноктима.

Сретао сам на улици и по кафанама људе који сами себе називају националистима, фудбалске навијаче и демобилисане припаднике војних и паравојних формација у ратовима који су пратили распад Југославије, а чија је осуда братоубилачког проливања крви и ратних злочина „своје” стране и директнија и суштинскије проживљена од „шупљих прича” профитерских „активиста”.

У том смислу на крају се враћам Крашовцу, који каже: „Додатна идеолошка камуфлажа ауторасизма састоји се у маневру којим ауторасистички дискурс не само да прикрива властиту фашистоидност него за фашистоидност окривљује руралне масе.” То је исти маневар по којем српски аутошовинисти властити фашизам, ког су блажено несвесни, пројектују у широке народне масе које тобоже слушају само турбо-фолк, читају само таблоиде, редом имају покварене зубе и смрде по провинцијама и по (бео)градском превозу. Многи међу онима што се површно и козметички позивају на Мирка Ковача ни сами не схватају да су део управо оне елите за коју је он написао да је „гора од руље”.

(Политика)

Ознаке: аутошовинизам, другосрбијанци, Е-новине, Мухарем Баздуљ, шовинизам